Nezamislivo je govoriti o Kosovu bez Njegoša, oni su kao nokat i meso

Ovako poznati slikar Predrag Dragović objašnjava koncept svoje izložbe „Preko pepela“, postavke od šezdeset pet slika i šest skulptura koja se večeras otvara u Domu kulture u Gračanici.

O radovima koji su pre Gračanice bili izloženi u beogradskom Domu vojske, poznati slikar kaže da su nastajali u protekle tri decenije, što predstavlja potvrdu da za ovog umetnika Kosovo nije prigodna ili jednokratna tema. Ona je na svoj način u Dragovićevom opusu – celoživotna.

„Bio je veliki izazov pretvoriti sve to u likovnu priču i jezik, u sliku, crtež, skulpturu. Svaki slikar radi sa onim što mu je pri ruci, ali u glavi, u sebi, pokušava da transponuje te naše večite mitske simbole koji pričaju o našem identitetu. Po mom uverenju simbol našeg identiteta je pepeo koji bi kao neki heraldički znak mogao da stane u neku krunu, grb, u neki amblem srpskog naroda. Počev od Kosova, preko spaljenih knjiga, preko svih jasenovaca, jadovna, psećih grobalja i drugih nevolja… Pepeo je i sve ono što je nestalo kroz istoriju i to ne samo noviju, nego onu posle Nemanjića pa nadalje“, objašnjava Dragović.

Njegov "pepeo" je priča i o kosovskom pogromu, stvarnom i imaginarnom, o čemu na ovim radovima rečito govori vatra, garež, srušeni hramovi… Ovde, međutim, nema užasa, jer autor detalje užasa, kako kaže, ne može da podnese.

„Imam otpor prema užasu. Nikad nisam mogao da čitam one strašne istorijske priče i nabrajanja šta se događalo u Jasenovcu, kako su ljudi bacani u jame, kako su leševi plivali Savom… Ja ne znam te priče, znam samo da je to bilo, ali detalje ne mogu da smislim, ne mogu sve to da podnesem. Ja slikam atmosferu, neke simbole, pretvaram to u neke bojene odnose, u znakove. Recimo, slikam Bogorodicu hraniteljku i na ovoj su izložbi predstavljena dva takva rada. To je mala freska koju su srpski vojnici u Balkanskim ratovima pronašli na duplom zidu crkve Bogorodica Ljeviška koja je doziđivana u vreme kralja Milutina. Između za to vreme novih zidova i onih postojećih pronašli su tu čuvenu fresku hranitelja prizrenskog. Ona je nastala pre Milutinovog vremena, na njoj Bogorodica drži mladog Hrista u naručju, a u jednoj ruci drži kotaricu iz koje dete Hristos vadi hlepčiće i nudi ih Prizrencima. Oko te freske i te crkve su u vreme poslednjih pogroma doneli automobilske gume i sve to potpalili isti oni koje mladi Hrist hrani. Naslikao sam puno varijanti te slike hranitelja, u Gračanici sam izložio dve“, kaže slikar Dragović.

Radovi koji su proteklih decenija nastali na kosovke teme, za umetnika su jednostavno odraz njegove teskobe, njegove priče.

„ Imao sam potrebu da to zabeležim, da napravim te slike koje se možda drugima neće dopasti. One možda nisu za kuće, za dnevne i spavaće sobe, ali se ipak nadam da će opstati, da će i one preći preko pepela…“

Kao Moračanin, ponosan na manastir Morača, Dragović objašnjava i zašto se neke vrednosti ne porede.

„Morača, Ljeviška, Gračanica ne mogu se porediti, to je jedan niz građevina koji je nastao u istoj državi, u istoj kulturi, to je napravila ista dinastija. Moraču je napravio sinovac Svetog Save, ona je sazidana malo ranije pre obnovljene Ljeviške . Ali, to je isti rukopis, ista priča, ista veličina, ista raskoš. To je ista vrednost, naša“.