Godina bez mitropolita Amfilohija: Nedostaje i reč prekora koja nas gura u slobodu

Kada nakon godinu dana od upokojenja mitropolita Amfilohija govorimo o njemu kao svestranoj ličnosti, o njegovom nasleđu, zadatim putevima, duhovnoj i nacionalnoj borbi koju je neustrašivo vodio, ne možemo, a da se ne zapitamo da li se on može oceniti uobičajenim kriterijumima ili je on sâm kriterijum za procenjivanje nas i našeg vremena.

O tome, kao i pitanjima da li je njegovo žitije deo naše istorije, šta je znao, a zašta se borio, te zašto je ugaoni kamen-temeljac u njegovoj propovedi, ali i životu bio onaj koji su činili Kosovo, Lovćen i Jadovno, razgovaramo sa profesorom Bogoljubom Šijakovićem i profesorom protojerejom stavroforom Dragomirom Sandom, najavljenim učesnicima skupa, koji povodom godišnjice od upokojenja mitropolita Amfilohija organizuje Mitropolija crnogorsko-primorska.

Profesor Bogoljub Šijaković podseća da je mitropolit bio izuzetni teolog i pedagog i to sa filozofskom refleksijom, pesnik i besednik, čovek čija znanja su bila terapeutska i služila kao kritika bolesti naše civilizacije.

On je nas, ističe naš sagovornik, stalno pominjao da Kosovo, Lovćen i Jasenovac treba stalno da držimo na umu i jedinstvu.

„Kosovo, to je za njega bio naš zavet po kojem smo mi zavetni narod. Lovćen i kapela na Lovćenu, njegovo je bilo zaveštanje Njegošu, a nakon njegovog upokojenja i naše zaveštanje mitropolitu Amfilohiju i Njegošu. A Jasenovac, to je žrtva koju smo kroz istoriju podneli i to govori da naše žrtve treba da ubrajamo u žive Srbe koji nas održavaju u moralnom i duhovnom smislu i danas. Mitropolit je posvećeno vraćao naš zajednički dug mrtvima i dostojanstvo poraženima odbačenima.“

Najviša inspiracija i najdublja teologija

Profesor dr Dragomir Sando kaže da nikada mitropolit nije bio sam. Uz njega je, kaže, uvek koračao narod, gde je odlazio narod ga je čekao, kada je kretao, narod ga je ispraćao.

A on, kaže, sa puno topline, duha i razumevanja prilazio je svakom ponaosob.

„Njegova je reč poučavala i kad je govorio, i kada je ćutao, i kada je lelekao, i kada je hvalio, i kada je korio. Govorio je: ’Možeš ti to brate, ne posustaj, ne daj se, molićemo se Bogu, a i ti gledaj lice Božje, a nemoj da saginješ glavu dole.‘ Na bezbroj načina znao je da motiviše čoveka da mu dâ nadu, potkrepi samopouzdanje i tu je bio nenadmašan. Mi prosto nemamo primera ni u daljoj ni u bližoj istoriji čoveka koji je toliko znao da raspali srca onih koji su išli za njim, koji su ga sledili i koji su ga slušali. Njegove besede sve su antologijske, najviša inspiracija, najdublja teologija — vrlinski opus genijalnog i neponovljivog u našem i budućem vremenu.“

Pisma Ave Justina

U nedavno štampanoj knjizi prepodobnog Ave Justina Ćelijskoga objavljena su 64 pisma koje je Ava razmenio sa tada mladim jeromonahom Amfilohijem.

Oslovljavajući ga sa puno ljubavi, Ava mu predskazuje veliku i značajnu bogoslovsku misiju.

I zaista, kaže otac Sando, mitropolitova doktorska disertacija koja se bavila Svetim Grigorijem Palamom, svrstana je u najveće bogoslovsko delo današnjeg vremena i jedno je od 10 najboljih studija napisanih na grčkom jeziku u poslednjih 150 godina.

„Visokopreosvećeni je, tvrdim, bio ako ne najveći, onda jedan od najvećih bogoslova i teologa savremenog vremena, polovine 20. i početka 21. veka. Njegovo bogoslovlje ga svrstava u najveće teologe Crkve uopšte. Trag koji je ostao iza njega u vremenskom premeravanju, prevazilazi vreme u kojem je živeo. On se bavio pedagogijom Crkve, a u njoj treba posmatrati najširu lepezu samoga bogoslovlja, jer se tu može svrstati i dogmatsko, liturgijsko bogoslovlje, svetootačko bogoslovlje. Tu se vidi i njegova druga strana interesovanja, a to je asketizam i isihazam. Čovek svog vremena kojem ništa nije bilo nepoznato i koji se ničeg nije libio. Njegovo bogoslovlje će ostati kao svetilo i vodilja u našem bogoslovskom razmišljanju.“

Izvojevao je i duhovnu i nacionalnu pobedu

Sve što je on kroz svoj svešteni priziv činio i radio, sve znanje koje je stekao na univerzitetima u svetu i Evropi, duhovno iskustvo koje je primio od duhovnih otaca Crkve, mitropolit je, kaže otac Sando, na znalački način usaglasio u sebi. Sve to, smatra, govori o jednom velikom i genijalnom bogoslovu.

Na Bogoslovski fakultet u Beogradu 1976. mitropolit je, kaže, zakoračio sa značajnim iskustvom i znanjem koje je stekao na Institutu Svetog Sergija u Parizu, u Švajcarskoj, Italiji, a posebno u Atini gde se sretao s najvažnijim pitanjima naše vere.

„Bogoslovlje mitropolita bilo je i ostaće hristocentrično. On je bogoslov koji je nauku pretvarao u praktičan život. Kod njega nije bilo međuprostora.“

Litija u Podgorici

Same litije koje je mitropolit predvodio u Crnoj Gori, po mišljenju oca Sanda, bile su kruna njegovog stvaralaštva u rodu, narodu i Crkvi.

„Duhovno zreo, on je stao na na čelo zdravoumlja u svome rodu i narodu, do koga mu je najviše bilo stalo. Bio je spreman svakog trenutka da položi život za Crkvu, rod, pravoverje i istinoverje. Iznad svega je mrzeo laž, poltronstvo i neljudstvo, ono što cepa rizu Svetog Save. Ne čudi što je narod sa njegovim blagoslovom i njegovim prisluškivanjem vremena rekao ’dosta‘ neviđenom nasilju koje se sprovodilo u Crnoj Gori. I kako to biva, kada je izvojevao duhovnu i nacionalnu pobedu, Gospod mu je pružio ruku i pozvao ga k sebi.“

Svedočanstvo jednog uzburkanog i olujnog doba

Danas iza mitropolita ostaje Žitije mitropolitovo, a ono je, po rečima Šijakovića, ne samo svedočanstvo jednog izuzetnog duhovnog, intelektualnog i javnog života, nego i jednog uzburkanog i olujnog doba srpskog naroda.

Ono, smatra, daje mogućnost da u stradalnoj istoriji sagledamo nadistorijski smisao, da u prolaznosti vremena dodirnemo ono nadvremeno i zbog toga se može reći da je on bio sabirno sočivo kroz koje se prelamala istorijska sudbina čitavog srpskog naroda.

„Nedostaje njegova istinoljubiva reč, reč kao izraz očinske brige, reč ponekad prekorna, ponekad buntovna, ali svakako reč duhovna koja nas gura u slobodu i odgovornost. Nedostaje njegova briga za zajednicu. Nema mnogo ljudi koji su javno, izričito i rizično iskazivali brigu za zajednicu srpskog naroda. Ali to je deo zaveštanja nama. Ta baština pripada ne samo SPC, nego pripada i svima nama. On je toliko puta pokazao da je ono nacionalno univerzalno, a da univerzalno kao neke opšte vrednosti ima smisla ako ga konkretizujemo u nacionalno. On je premostio taj jaz između nacionalnog i univerzalnog. Danas mi zapravo, ukoliko smo njegovi baštinici, treba da podsećamo na njegove reči i upućujemo raznim instancama one zahteve koje je on za života upućivao.“

Na taj način, smatra, on će ostati prisutan među nama — ukoliko njegove imperative, zahteve i njegovu očinsku brigu imamo na umu i postavimo te zahteve onima koji te ideale treba da slede. Takvih ljudi, kaže, neće nedostajati našem rodu.