Kraj bipolarnog poretka nama je doneo „balkanizaciju“, a Pokretu kopnjenje značaja u međunarodnim odnosima.
Prvi problem sa kojim se organizacija suočila sredinom devedesetih jeste — kako se postaviti prema SAD? Jedni su već postajali američki saveznici, subimperijalne sile u različitim delovima sveta, drugi su nastavili da Vašington proglašavaju izvorom svakog zla na svetu.
Po principu „dogovorili smo se da dogovora nema“, države-članice pronalaze najmanji zajednički sadržalac u temama borbe protiv siromaštva, održivog razvoja i očuvanja suvereniteta. Ova treća stvar i dalje je aktuelna u postkolonijalnim društvima.
Samit nesvrstanih opet u Beogradu
Ipak, uprkos političkoj inicijativi i veličini, nakon OUN Pokret nesvrstanih ima najveći broj članica u međunarodnim organizacijama takvog karaktera, u praksi se nije daleko odmicalo. Zato što je u svetskoj politici punih četvrt veka ipak najviše zavisilo od SAD i njihovih (pro)zapadnih partnera.
Inače, zapadni centri nisu imali blagonaklon stav prema nesvrstavanju. Ulazak u EU i NATO znači svrstavanje! Zato su Kipar i Malta istupili 2004. godine. Izuzetak je Hrvatska, koja je i dalje u statusu posmatrača. U Zagrebu se, barem u štampi, pisalo kako treba slediti primer Kipra i Malte. Očigledno, prevagnulo je mišljenje „stare garde“ i intelektualnih kružoka koji su zagovarali drugu opciju: ostati u organizaciji dokle je god moguće, pošto male države često i nemaju drugu opciju za sprovođenje političkih akcija, osim diplomatije.
Diplomatija i donekle privreda uvek su za ovakva rešenja. Izuzetak je i Crna Gora, posle prijema u NATO, mada je ova zemlja ostala u Pokretu po inerciji.
Posle 2000. povratak ka Nesvrstanima
Naime, pozivajući se na Rezoluciju 777 SB UN deo članica Pokreta izričito je zahtevao da se SR Jugoslaviji suspenduje članstvo 1992. godine. Zajednička država Srbije i Crne Gore, ali na zahtev iz Beograda, odmah posle promena 2000. godine orijentiše se ka Pokretu nesvrstanih, što rezultira deset meseci kasnije sticanjem statusa posmatrača.
Kako bi se ojačao uticaj, 2010. godine počinje se sa programom stipendiranja studenata iz nesvrstanih zemalja, a 2011. organizuje se veliki skup u glavnom gradu Srbije posvećen pedesetogodišnjici postojanja.
Skup je organizovan ponovo i sada, kada se obeležava šezdesetogodišnjica. Srbija unutar Nesvrstanih radi u kontinuitetu pune dve decenije. Zahvaljujući tome sa pojedinim članicama ostvarena je solidna ekonomska saradnja, sa nekima su odnosi prošireni na polja kulture i nauke.
Čak 15 zemalja povuklo bilateralne odnose sa Prištinom
Što se politike tiče, čak 15 država iz ove organizacije povuklo je ranije odluke o uspostavljanju bilateralnih veza sa Prištinom. Ipak, kada je o saradnji Srbije sa Pokretom reč, histerične reakcije iz Prištine nisu detektovane do sada. Bile su drugačije okolnosti.
Oglašavanje Vjose Osmani, uz ponavljanje „starog repertoara“ o „zlom Miloševiću“ i „genocidnim Srbima“, delimično je i rezultat neupućenosti. A najviše je namenjeno unutrašnjoj homogenizaciji, neophodnoj za dalje planove. Jer, nije isključeno da je upadanje albanske specijalne policije u Kosovsku Mitrovicu i Zvečan povezano sa velikim međunarodnim skupom u Beogradu. Usledilo je samo dan po okončanju samita.
Usledilo je uz odobrenje zapadnih ambasada, među kojima se istakla britanska, naglasivši da je „delovanje protiv organizovanog kriminala u interesu svih građana Kosova“, te zbog toga podržavaju „kosovsku vladu u očuvanju vladavine prava na celom Kosovu.“
Andol i keks — najveći „kriminal“
Na Kosovu, inače, nema ni trgovaca narkoticima, ni trgovaca organima, sav organizovani kriminal koncentrisan je na severu pokrajine i ogleda se u krijumčarenju andola i keksa. Uobičajeno je da se u hvatanje tih opasnih krijumčara kreće u punoj borbenoj gotovosti, sa bojevom municijom, (ne)kontrolisano puca!
Aljbin Kurti je očigledno spreman da rizikuje i preduzima akcije „na ivici noža“, čak i kada nije izvesno da će ga u tome podržati svi koji su izmislili „državu Kosovo“. Ali je očigledno i da u rizične situacije ne bi ulazio da ga u sprovođenju takvih akcija ne podržava makar neko od spoljnih aktera.
Prema njihovom obrazloženju — „Kosovo je država“, mora se uvesti red i zakon, a pozivaju se na sopstvena tumačenja Briselskog sporazuma. Kada im ide u prilog i na tumačenja Vašingtonskog sporazuma. Sledeća akcija u ovom smeru već se najavljuje — naterati Srbe na severu da plaćaju struju i vodu. Jer, bezbeli, do sada to nisu činili te je Kosovo oštećeno za pola milijarde evra. Nekome će pasti napamet i zaključak: da nije tih neposlušnih Srba, Kosovo bi danas izgledalo kao Švajcarska! Možda baš Osmanijevoj.
Valjda će i ovo sprovoditi uz policijske snage u punoj borbenoj gotovosti, sa bojevom municijom. Sponzorima albanske državolike tvorevine kristalno je jasno da Beograd ima vrlo uzak manevarski prostor za reakciju na terenu. Prelako i prebrzo odustajanje od nadležnosti koje su sačuvane i nakon marta 2008. godine i to u uslovima neverovatnih pretnji i nekoliko sukobljavanja, učinilo je da se sada nema na čemu zasnivati reciprocitet! Politika se najčešće zasniva na reciprocitetu, u akcije se kreće tek posle procene dobitaka i gubitaka.
Akceleracija procesa koji se odigrava, ima za cilj da poljulja opredeljenost srpskog stanovništva za ostankom i eventualno ubrzavanje njihovog raseljavanja. Beograd treba da bude doveden pred svršen čin. Fait Accompli. Pa, ili će Srbi ratovati, ili će se predati. Ako budu ratovali, opet su na optuženičkoj klupi, ako se predaju, onda su u magarećoj klupi. Zato, da bi izbegli i optuženičku i magareću klupu, treba se vratiti reciprocitetu.
Na koga se Srbija može osloniti?
Bez obzira što je manevarski prostor uzak, on i dalje postoji. Druga strana tumači sporazume na svoju ruku? Nema problema, tumačiće i Srbija na svoju ruku! A pre svega, mora se oslanjati na spoljnu politiku. U tom kontekstu i „našu braću nesvrstane, na sve strane razbacane!“ Ne samo na njih, ali i na njih.
Izvesno je da nekoliko prestonica razmišlja o povlačenju priznanja. Njihov broj je svakako veći od pet. Izvesni su i izgledi da se lobiranje završi uspešno. Dve decenije vođenja uporne spoljne politike zasnovane na multivektorskom pristupu, uz sve greške i lutanja i prethodnih garnitura i aktuelne vlasti — kojih je moralo biti, sada mogu poslužiti da bi se amortizovao pritisak na terenu.
Jednostavno, u takvoj smo poziciji da se više ne sme čekati! Obrazloženje o poštovanju Vašingtonskog sporazuma u ovim okolnostima „ne pije ne vodu“.