Odmeravanje snaga pred odlučujuću bitku Amerike sa Kinom /video/

Kad Nemačka i Rusija zajedno grade „Severni tok 2“, onda se to naziva pritiskom Rusije na Evropu da kupuje ruski gas. Kad Amerika uvozi naftu i gas iz Rusije i pride napravi s Rusijom koja je pod sankcijama promet od 20 milijardi dolara za raznu robu, onda se o tome — ćuti.

Nije ni čudo, jer Amerika može da ratuje sa Rusijom, može da ratuje i sa Kinom, ali sa Rusijom i Kinom istovremeno — ne može. Izgleda da svest o tome polako stiže i u Vašington, pa je tokom protekle nedelje iznenada u Moskvu stigla omražena Viktorija Nuland, zamenik američkog državnog sekretara za politička pitanja, koju Rusija pamti po nečuvenom postupku direktnog mešanja u rušenje vlasti u Ukrajini, a Evropa po vulgarnoj psovki koju joj je uputila i time svima stavila do znanja da Evropa nema šta da traži — u Evropi!

Ovaj mali korak u odnosima dveju zemalja, iako nije davao naročitu nadu (ako bi se ovim tempom ukidale sankcije ruskom biznisu, bile bi potrebne decenije da se sve ukinu), ipak je, reklo bi se, najavio neke druge vetrove u njihovim odnosima. Nepomirljivi stavovi se lako menjaju ako za to postoji obostrana želja. Iako je rezultat „mršav“ i Sergej Rjabkov, zamenik ministra spoljnih poslova Rusije, i Viktorija Nuland su objavili da su zadovoljni — razgovor je bio „izuzetno iskren“, predstavljeni su stavovi obe strane direktno, razmotreni svi problemi koji muče danas svet — od Avganistana i Irana, do Ukrajine. O ovom poslednjem se malo govorilo, ali tu je sve jasno — Amerika podržava Ukrajinu, Rusija štiti Donbas.

O poseti zamenika šefa ruske vlade Vašingtonu, koja je usledila gotovo odmah posle odlaska Viktorije Nuland, gotovo da se nije čulo u Sjedinjenim Državama, iako su njeni efekti daleko veći.

Aleksej Overčuk sreo se sa Džekom Salivanom, savetnikom američkog predsednika za nacionalnu bezbednost, kao i sa Vendi Šerman, prvim zamenikom američkog državnog sekretara. Razgovori su, takođe, bili dobri i iskreni, obe strane su takođe označile problematična pitanja „na čijem bi se rešavanju moralo više raditi“. Zaključili su da Moskva i Vašington treba da nastave direktne kontakte, da „izbegavaju posrednike“, objašnjavaju jedni drugima pozicije i logiku donošenja odluka. Verovali ili ne — i jedni i drugi su zainteresovani za to. Posebno se prećutkuje sastanak Overčuka s američkim biznismenima, veoma zainteresovanim za, zamislite, biznis sa Rusijom.

Uvodeći sankcije Rusiji, Amerika je naterala gotovo celu Evropu da prekine sve odnose sa Rusijom, uključujući pre svega ekonomske, dok istovremeno trguje sa Moskvom više nego ikad. Samo za poslednjih pola godine međusobna razmena je povećana za više od 40 odsto, što iznosi gotovo punih 20 milijardi dolara. I uvozi se i izvozi sve, uključujući naftu i gas koje Evropa ne sme, pa je došla u situaciju da joj ove zime preti smrzavanje.

Ali, ako pomislimo da su posete Viktorije Nuland Moskvi i Overčuka Vašingtonu odmrzavanje odnosa između dve zemlje, ozbiljno ćemo pogrešiti. Odnosi nisu nikad bili gori, što se može videti i po potpunom prekidu kontakata Rusije sa NATO-om, koji je zapravo udarna pesnica Sjedinjenih Država.

Stvar je mnogo prozaičnija. Amerika je procenila da joj glavna opasnost dolazi od Kine, a svesna da ne može istovremeno da ratuje sa dve ogromne države, odlučila je da napravi inventar problema sa Rusijom. Da svako neslaganje bude sagledano sa svih strana, da se vidi može li se iskomplikovati ili ostati zamrznuto, može li se izbeći. Drugim rečima, Amerikanci bi da formalizuju status kvo i okrenu se rešavanju drugih problema, ali i da budu sigurni da se na tom terenu ne može desiti nikakvo neprijatno iznenađenje.

Za to vreme problemi sa Kinom stalno narastaju. U ovom trenutku su uglavnom ekonomski, ali to ne znači da će tako i ostati. Kina pokazuje sve više ambicija da Tajvan vrati u svoje okrilje, dok Tajvan, koga ne priznaje ni Vašington, obećava — rat, Vašington pak obećava da će ga braniti.

Ipak, to su najverovatnije prazna obećanja. Amerika bi u tom slučaju najverovatnije radije gurnula Japan i Južnu Koreju, kao najveće saveznike Tajvana, da mu oni i pomažu, a sukob sa nuklearnom Kinom teško da bi rizikovala. Pogotovu što bi u takav rat morala biti uvučena i Rusija, koja ne može da dozvoli poraz Kine i destabilizaciju tog dela sveta.

Rat sa Rusijom i Kinom Amerika bi sasvim sigurno izgubila, pa već sad, svesna da će u budućim decenijama napetost sa Kinom nastaviti da raste, mora da se pozabavi time da joj ostane bar deo nekadašnjeg uticaja u svetu. I, umesto da očajnički traži način da posvađa Rusiju i Kinu, Vašington mora, prema mišljenju Dejvida Pejna, objavljenom u časopisu „Nešnel interest“, da svet podeli sa Rusijom i Kinom na interesne sfere.

Amerika treba da izađe iz istočne Evrope, Afrike, Azije, uključujući Bliski istok. Njene oružane snage moraju se povući na sopstvenu teritoriju i prestati da dele pravdu i smenjuju vlade po svetu.

Ukoliko bi takav dogovor bio postignut, SAD bi zadržale najveću uticajnu sferu — Zapadnu poluloptu, Zapadnu Evropu, Japan, Australiju i Novi Zeland, Rusija bi „dobila“ bivše sovjetske republike, Srbiju, Iran, Irak, Siriju, Libiju, a Kina — Severnu Koreju, Tajvan, Južno kinesko more, Pakistan i Avganistan.

SAD bi obećale da neće razmeštati vojsku u Istočnoj Evropi („osim u slučaju ruske agresije“). A Rusija, koja bi imala sigurne zapadne granice, tako bi konačno mogla postati saveznik jer bi se posvetila — „kineskoj opasnosti“.

Lukavo, nema šta! Ali, Rusija u Kini ne vidi neprijatelja, niti Kina namerava da napada Rusiju, a što se Amerike tiče — teško da će ovaj tekst shvatiti kao nacionalni interes. Ona se već sprema za budućnost, pokušava da stigne Rusiju testirajući novo supersonično oružje, stvara savez sa Britanijom i Australijom za izgradnju nuklearnih podmornica… AUKUS, sasvim sigurno, neće sutra napasti Kinu, ali — i za pravljenje tolikih nuklearnih podmornica, potrebno je vreme…