Iznenađenje u ruskom štabu nadomak Beograda: Kad je Milica zapucala svi su zanemeli

Za vojne zasluge u borbama u Jugoslaviji 1944. godine Vasilij Sokolov je nagrađen medaljom „Za oslobođenje Beograda“, koju čuva njegov unuk Anton Sokolov, diplomata u ambasadi Rusije u BiH.

Oslobađajući Jugoslaviju zajedno, rame uz rame sa jugoslovenskim patriotima, Vasilij Sokolov je ovde pronašao mnogo prijatelja. O ovom teškom, ali živopisnom periodu rata govorio je u nizu pripovedaka pod naslovom „U zemlji jynaka“. Jednu od pripovedaka, uz saglasnost njegovog sina dr Vladimira Sokolova objavljujemo u celini.

Između strmih litica, umotan u mračnu zavesu četinarske šume, provlači se put. On, ili se pribija uz stenu, ili visi iznad strmine i penje se sve više i više, čini se, do neba.

Put vodi preko planinskog prevoja. Na njemu se sa teškoćama mogu mimoići dvoje seoskih kola. A sada, od podnožja do vrha prevoja, put je preplavljen tenkovima, artiljerijskim samohotkama, kamionima s pešadijom, topovima, motociklima, dvokolicama sa provijantom, poljskim kuhinjama ...

Kolona se penje uzbrdo kao tamno-siva ogromna grdosija, vrlo dugačka i raznovrsna. Ne može se ni zamisliti bilo kakav napad na širokom frontu. Kako tu može biti široki front, kada je i preticanje apsolutno strogo zabranjeno.

Ali vreme ne čeka. Sedeći u tenku, pukovnik Zavjalov tu i tamo podigne megafon i podstiče: „Brzina! Hajdemo brže! S vremena na vreme on se pomalja iz otvora na tenku, punačak, ali veoma živahan, energičan i nekome maše crvenom zastavicom. Prirodnim osećajem on saznaje da negde na sredini kolone motor automobila kašlje kao da je prehlađen.

Opet stavlja slušalice. Klušine, zove on. — Čuješ, Klušine. Motor će zaribati na tvom kamionu. Dobro pazi na njega. Ode ti glava ako napraviš zastoj. Nama treba brzina!“

Brigada Zavjalova je strela fronta, kako su je nazvali u Trećem Ukrajinskom. Ona je prva tukla neprijatelja u Moldaviji. Ona je prva stigla na Balkan. Sada se, u prethodnici vojnih jedinica koje je poslao maršal Tolbuhin, Zavjalovljeva brigada probija kroz planinske klance prema Beogradu.

U susret koloni jure oblaci. Kestenovi i orasi šume kao da je nevreme, vetar prebira crveno izrebareno zlato na lišću. Put se penje do nebeskih visina. Postalo je sasvim hladno. S desne i leve strane kao u čoporu pritiskaju ogromne stenovite planine sa drvećem koje je izraslo iz samog kamenja i sada stoji poput gorostasa.

A tenkovi – te čelične grdosije – penju se sve više i čini se da već podupiru oblake. Malo sa strane uzdiže se planina Avala. One koji su pokušali da se probiju prema Beogradu, dočekala je fašistička gusta vatra. Neki tenkovi su zapaljeni, a glavni konvoj tenkova, automobila i oklopnih automobila odstupio je nazad. Izvidnica je izvestila da je Avalu neprijatelj pretvorio u uporište. Isprepleteni lavirinti rovova, prepreke od bodljikave žice, zakloni, mitraljeska gnezda s puškarnicama u stenama – istinsko kameno uporište. Rovovi se protežu duž brda po spratovima, a prilazi do njih zaštićeni su vatrom.

Zavjalov sedi na steni, zabrinut i zamišljen. Ići napred, pa šta bude, to je nepromišljeno. A zaobilazni putevi ne postoje. Pozvao je oficire da zajedno razmisle kako da postupe. Kako bi bilo da koncentrišu uz planinu svu artiljeriju, da tuku iz tenkova, iz svih vrsta pešadijskog naoružanja, da naprave takvu vatrenu zavesu da neprijatelj ne može ni glavu da pomoli? I posle toga da planinu zauzmu na juriš.

— Dobar plan! Samo mi je žao što će mnogi fašisti pobeći — primeti major Klušin.

— Jeste šteta, složi se Zavjalov. —Trebalo bi da ih udarimo još iz pozadine. Nakon nekog vremena saznalo se da postoji i takva mogućnost. U štab je došao jugoslovenski oficir — predstavnik Proleterske divizije. Kazao je da borci divizije čekaju signal za zajednički napad. Potrebno je samo usaglasiti dejstva zajedničkog napada. Kao pomoć Jugoslovenima izdvojena je grupa vojnika naoružana automatima i minobacačima.

— Nama treba brzina. Da, da, velika brzina!— kazao je Zavjalov jugoslovenskom prijatelju.

Ovaj se osmehnu i odgovori:

— Kod nas će biti brzina druže!

Kada je ispratio Srbina, Zavjalov se nagnuo nad kartom. Njegove svetle obrve se namrštiše.

— Brdo ćemo zauzeti, reče on, obraćajući se majoru Klušinu, —ali s kojim snagama da ga zadržimo? ... Očigledno je da ćeš ti, druže Klušin, morati da sa svojim bataljonom držiš odbranu.

— S bataljonom? Zašto da sedim na njemu? —začudi se major, koji je takođe jedva čekao da učestvuje u kampanji na Beograd.

— Bojim se da nećeš imati vremena da na njemu sediš, — reče Zavjalov. — U našoj pozadini nalazi se nemačka alpska divizija .... A mi ovde ne možemo da držimo svu brigadu. Ne možemo! Moraćeš sam da zadržiš neprijatelja i nadam se da ćeš uspeti.

Pre napada na planinu počela je sa paljbom poljska artiljerija. Topovi su pucali s nekakvim metalnim i promuklim zvukom. U grmljavinu artiljerije pomešala se pucnjava tenkovskih topova. Vatreni udar trajao je petnaest minuta. Petnaest minuta, sve što je moglo pucati, slalo je na neprijatelja granate i zalivalo njegove položaje užarenom lavom.

Niži nivoi planine bili su prekriveni tamno mrkim plamenom. Gorelo je grmlje, smolasto drveće, mahovina na kamenju. Činilo se da i same stene gore. U to vreme motorizovani strelci su počeli da sa svih strana opkoljavaju planinu, skaču s kamena na kamen i penju se uz strme stene. Posle toga na signal crvene rakete počeo je juriš.

Zavjalov je čekao ovaj odlučujući trenutak. Poveo je kolonu tenkova direktno putem u podnožje Avale. Zaglušeni paljbom, Nemci su ćutali. Istina, ponegde su štektali njemački topovi, ali su pucali retko i netačno. Tenkovi izađoše na otvoreni prostor i ustremiše se ka Beogradu.

Kolona je brzo nestala iza zavoja na putu.

A kada je iščezao i poslednji kamion, majoru Klušinu se doslovno nešto slomilo u grudima. Nemce su izbacili sa planine, i to je donelo radost našim vojnicima. Ali brinulo je nešto drugo – neprijateljska alpska divizija, koja svaki čas može da nagrne s leđa.

Nakon oko pola sata stražari su javili da je primjećeno kretanje velike neprijateljske kolone. To je bila baš ta planinska streljačka divizija. Major je znao da će neprijatelj očajnički pokušati da se spoji sa svojim glavnim snagama. Fašisti će se probijati istim jedinim putem koji ide pored planine Avale. — Navaliće na nas, — pomislio je Klušin i ponovo razmotrio poziciju svog bataljona i jugoslovenske čete.

Iznenada Klušin je začuo iza sebe šuštanje i okrenuo se: prilazi mu kurir.

— Druže majore, jedna Srpkinja traži da je primite, — raportira on.

— Kakva Srpkinja? Otkuda sad ona ovde?

— Ko bi je znao... Kaže da želi da vidi vas... to jeste, želi da vidi komandanta. Lepa, nosi pantalone, dodade on šaljivo.

— Pa hajde, zovi je.

Ubrzo se pojavi devojka, potpuno preplanula, lepa, iako, istinu treba reći, njeno prelepo lice pomalo su kvarile njene široke usne. Nosila je smeđe pantalone boje u skladu sa planinom i jaknu. Stupajući s noge na nogu, kao krivac, ona u početku nije znala šta da kaže, samo oči, njene velike i tamne oči, gledale su začuđeno i radosno. Zatim je odjednom počela da govori brzo, kao da nastoji da u plotunu ispuca sve što misli.

Devojka se zvala Milica Milović, ispostavilo da ratuje već treću godinu od vremena kada su neprijatelji okupirali njenu rodnu zemlju.

— Neću se vratiti kući sve dok ovde ima makar jedan Švaba. Da je živ! Makar jedan! — ponavlja ona.

Na majorovo pitanje šta joj treba, Milica odgovori:

— Hoću oružje. Dajte mi oružje!

— A znate li da pucate?

— Znam.

— I nije vam strašno?

— Nije. Uopšte mi nije strašno, dodade ona i zatrese glavom.

Tek sada je major video koliko joj je duga kosa. „Sjajna devojka. A šta da bude ranjena ili... — Klušin se namršti, uplašivši se čak i da zamisli njenu pogibiju.

— Nas ima mnogo i mi ćemo sami njih savladati. A vi ne smete da ulazite u pakao. Ne smete! — reče on.

Hladan ironičan osmeh prođe po devojčinom licu. Zatim se njeno lice smrači. Tamno smeđe velike oči gledale su ispod obrva sa prekorom.

— Dajte mi oružje! — insistira ona.

— Vi ne smete da podvrgavate sebe opasnosti, ponavlja neumoljivi major. Vi ćete da zbrinjavate ranjenike. Je li vam jasno, Milice?

Ona kimnu glavom i ćuteći ode.

Na najdaljim prilazima planini Avali počelo je puškaranje. Odatle je stigao alarmantni izveštaj: protivnik je razbio naše položaje na putu i kreće se dalje. Nešto kasnije i pored same planine razgorela se bitka, toliko intenzivna da je odmah sve postalo obavijeno barutnim dimom. Fašisti su, očito, hteli da se iz hoda probiju prema Beogradu, ali su shvatili da su silno zaostali: u gradu se već vodila bitka. Pored toga, na putu zaostale divizije stajali su branioci planine.

I Nemci su pošli kao sumanuti. Napad za napadom nekoliko sati zaredom. Žuti peščani put bio je prekriven leševima u zelenim uniformama. Neprimetno je pao suton. Pucnjava je postepeno prestajala. Sa prvim zracima sunca branioci Avale, mokri, ukočeni od zime, ponovo su stupili u boj. Nedaleko od Avale, put naglo skreće i odlazi nizbrdo u šikare mešovite šume. Pošto nisu imali snage da se probiju otvoreno po putu, Nemci su odlučili da planinu napadnu iz šume.

Major Klušin ubrzo je odgonetnuo ovaj lukavi manevar. Odabrao je najhrabrije vojnike i poveo ih na najopasniji položaj — do stene koja se nadvijala iznad puta. Zajedno s njima pošla je i Srpkinja Milica. I premda major tvrdoglavo nije hteo da je vodi u opasnost, Milica ga je uverila da se neće baviti ničim drugim osim previjanjem ranjenika.

Šuma je već bila puna Nemaca koji su se iza grmlja i kamenja izvlačili na put. Pucali su, ne štedeći patrone. Meci su poput grada pljuštali po kamenju i iskresavali čitave vodopade varnica. Ali major Klušin i njegovi vojnici, zauzevši povoljne položaje među stenama, tvrdoglavo nisu dozvoljavali fašistima da se probiju na planinu. Povremeno, osvrćući se, Klušin je očima tražio Milicu. Ona je umela da se vešto, poput tigrice, vere po stenama i prikradala se na najopasnija mesta, iznosila ranjenike, previjala ih i ponovo se pojavljivala u samom paklu.

Sa svakim minutom bitka je postajala sve žešća i teža za branioce planine. Nemci su već mestimično presekli put, prodrli do podnožja planine, nameravajući da odseku preostalu šačicu sovjetskih vojnika. Major Klušin pozvao je Milicu da je pošalje nazad, ali njoj ni traga nije bilo. Izgleda da se i sama dosetila i izvukla se.

Zna li Zavjalov kako je teško ovde njegovim vojnicima ...

Eh, kada bi znao! A najgore je od svega, kada u takvoj situaciji ponestane municije. Vojnici već broje svaki metak. I Klušin ih ima sasvim malo. U automatsku pušku ubacuje poslednji disk...

Nemci su ponovo iskočili i pošli u napad. Klušin je rafalom raspalio duž neprijateljskih redova, a kada mu je nestalo municije besno je bacio automat. Pripremio se da zgrabi kamen i dočeka neprijatelja grudima, kada odjednom, sasvim neočekivano, od nekuda sa vrha poče da puca automatska puška. Zagledao se i na samom vrhu stene koja se nadvila iznad ceste ugledo žensku siluetu. Bila je to Milica. Stena je bila skoro okomita, a kako se ona uzverala tamo — nije se moglo ni zamisliti.

Milica je zalegla na kamenu izbočinu i odvažno pucala. Njeni olovni redovi pokosile su prvi stroj neprijatelja i primorali ostale da stanu i zalegnu. Povremeno je Milica podizala glavu i, videvši majora, prijateljski i nestašno mahala mu rukom i ponovo počinjala da puca.

— Udri ih, udri, đavole! — vikali su vojnici.

U jeku bitke Klušin i njegovi vojnici počeli su da obaraju kamenje niz brdo. Ono je tutnjalo po stenama, vukući za sobom ogromne grude zemlje, a sve to padalo je na Nemce koji su se pentrali uz podnožje brda...

Iza zavoja puta koji ide prema Beogradu, začu se huka tenkova. Iako ih još nije video, Klušin je radosno povikao vojnicima:

— Braćo, — naši su! Naši tenkovi! Zavjalov ih poslao!

Nemci u početku nisu znali: svoji ili tuđi? Ali kada su tenkovi, grmeći gusenicama počeli da tuku prilaze planini, fašisti su se prestravili. Neki su požurili da se sakriju u šumi, drugi su bacili oružje i stajali ukočeno sa u vis podignutim rukama.

Kad je bitka prestala, Milica je sišla sa stene, vešto preskočila jarak i izašla na cestu. Zabacivši glavu unazad, Milica zaustavi pogled na steni odakle je pucala. Tamno, prekriveno mahovinom i lišajevima kamenje—obluci, izbrazdano je mecima i gelerima.

— Ama, kako sam se ja uopšte popela tamo! —još uvek gledajući na stenu, reče ona. — Ne bih drugi put ni živa!

Major Klušin joj priđe i, ne stideći se, zagrli je pred svima. Milica se na trenutak zbuni, lice joj pocrvene. Zatim stisnu automatsku pušku, koja joj je visila na grudima i, istim upornošću kao i prije bitke, reče:

— Dajte oružje! Uzela sam od ranjenog vojnika.

— Šta da se radi, neka vam ostane. Dokazali ste da znate da nosite oružje, — odgovori major.

Posle bitke svi su pošli na vrh, do groba Neznanog vojnika.

Uspon bio je strm. Do vrha se uspinjalo širokim stepenica od grubo istesanog sivog granita. Vojnici su dugo išli uz njih, razgledajući sive parapete sa bronzanim bakljama. Stigli su na granitnu platformu, ograđenu masivnom ogradom. U sredini je podignut masivan četvrtasti luk, obložen sivim mermerom, sa krovom, koji na svojim ramenima pridržavaju figure osam žena. Kada se zagledate u njihova lica, lako je primjetiti da one oplakuju smrt neznanog junaka.

Ispod luka na kamenom podu, poravnata s pločama leži bakarna tabla dimenzija čovečjeg rasta. Na tabli je uklesan natpis: „Ovde je sahranjen neznani vojnik.“ Na tabli se još nalaze datumi: 1914–1918. Po ovim godinama nije teško ustanoviti da je neznani, ali veoma poštovani vojnik u zemlji ratnika, dao svoj život u teškim godinama Prvog svetskog rata.

Svi koji su došli na grob Neznanog vojnika skinuli su kape i dugo stajali u dubokoj tišini. Zatim su počeli da razgledaju okolinu, koja se široko i jasno videla sa vrha planine Avale.

Na jugu su se videli krovovi kuća pokrivenih crepom, koje su se nizale na etažama po padinama brda, plantaže vinograda i zlatno-žuta polja Srbije. Na istočnoj strani, kao zeleni šator, pružale su se u daljinu šume i šumarci. Na severu, kao da diše svojim punim grudima, vodom bogati, snažni Dunav. Sa zapada se pružao pogled na široke kvartove, na voćnjake i parkove, pokrivene grimiznim lišćem, na sav Beograd. Odavde, sa vrha čuvene Avale, posebno je bila vidljiva veličina podviga i oslobodilačkog pohoda ruskih vojnika koji su došli u pomoć svojoj braći.