Britanski zvaničnici su ‘60-ih tajno koristili „crnu propagandu kako bi pozvali istaknute Indonežane da preseku komunistički kancer“, navodi se u dokumentima.
Procenjuje se da je najmanje 500.000 ljudi, a neke procene idu i do tri miliona, povezanih sa PKI, eliminisano između 1965. i 1966. godine.
Poverljivi dokumenti „Forin ofisa“ pokazuju da su britanski propagandisti tajno podstrekivali antikomuniste, uključujući i armijske generale, da eliminišu PKI.
Kampanju naizgled spontanog masovnog ubistva, za koju se sada zna da je organizovala indonežanska vojska, kasnije je CIA opisala kao jedno od najgorih masovnih ubistava veka, navodi „Gardijan“.
Kada su masakri počeli u oktobru 1965. godine, britanski zvaničnici su zatražili da se „PKI i sve komunističke organizacije eliminišu“ i upozorili su da će nacija biti u opasnosti „sve dok su komunistički lideri na slobodi i ako im se dozvoli da prođu nekažnjeno“.
Britanija je započela svoju propagandnu ofanzivu protiv Indonezije kao odgovor na neprijateljstvo predsednika Sukarna prema formiranju njenih bivših kolonija u malajsku federaciju, što je od 1963. godine dovelo do sukoba na niskom nivou i oružanih upada indonežanske vojske preko granice.
Godine 1965. specijalistički propagandisti iz Odeljenja za istraživanje informacija britanskog Ministarstva spoljnih poslova (IRD) poslati su u Singapur da sprovode crnu propagandu kako bi potkopali režim inonežanskog predsednika Sukarna.
PKI je bila snažna podrška i predsedniku i pokretu Konfrontacije, koji je imao za cilj da uništi Maleziju.
Mali tim propagandista izdao je novine koje je trebalo da ciljaju istaknute i uticajne pojedince, uključujući i vojne generale.
Takođe je u Indoneziji emitovana radio-stanica koju su vodili Malezijci koji su se bavili crnom propagandom.
Do sredine 1965. godine operacija je bila u punom jeku, ali pokušaj državnog udara od strane oficira leve vojske i, tajno, agenata PKI, u kojem je ubijeno sedam generala, pružio je priliku da se zaista utiče na događaje, navodi se dalje u dokumentima „Forin ofisa“.
Puč je brzo slomio budući indonežanski predsednik general Suharto, koji je potom započeo postepeno oduzimanje vlasti i ukinuo PKI, tada najveću komunističku partiju u nekomunističkom svetu.
Propagandisti su tražili da se „PKI i sve za šta se ona zalaže eliminišu za sva vremena“, savetujući svojim uticajnim čitaocima da „odugovlačenje i poluglasne mere mogu dovesti samo do konačnog i potpunog uništenja“.
Tokom narednih nedelja masakri novih pripadnika PKI proširili su se po arhipelagu.
Nema sumnje da su britanske diplomate postale svesne, ne samo da je Vladin štab za komunikacije mogao presresti i čitati komunikacije indonežanske vlade, već je i njegova nadzorna stanica Čai Keng u Singapuru omogućila Britancima da prate napredak vojnih jedinica uključenih u suzbijanje PKI.
U pismu britanskom ambasadoru u Džakarti od „koordinatora političkog ratovanja“, stručnjaka za propagandu „Forin ofisa“, Normana Redavija, koji je doputovao u Singapur nakon pokušaja puča, otkriva se da je politika „prikrivanja činjenice da su pokolj ohrabrili generali“, u nadi da će generali „biti bolji od stare bande“.
Redavaji je Sukarnovu propast smatrao jednom od najvećih britanskih propagandnih pobeda.
U pismu napisanom nekoliko godina kasnije reko je da je „diskreditacija Sukarna brzo uspela. Sukarnov sukob koštao nas je oko 250.000.000 funti godišnje“.
Prema profesoru Skotu Lukasu, dokumenti sa kojih je skinuta oznaka tajnosti „pokazuju koliko su i dalje bili centralni IRD i crna propaganda“ u posleratnoj britanskoj spoljnoj politici i u njenim prekomorskim operacijama, prenosi Tanjug.
„Ovo je bio relativno jeftin način za Britaniju da projektuje uticaj čak i ako se taj uticaj ne može otvoreno priznati“, smatra Lukas.