Vladimir Veličković: Slikar mraka koji je tragao za svetlošću - veliki opus usred Beograda

Retrospektivna izložba dela Vladimira Veličkovića (1935 – 2019) pod nazivom „Figura kao izraz egzistencije“ biće otvorena 20. oktobra u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Ova reprezentativna postavka velikog srpskog i evropskog slikara obuhvata više od sto dela iz domaćih, regionalnih i svetskih muzejskih i privatnih kolekcija.

Vladimir Veličković spada u umetnike koji su, kako navode organizatori izložbe, nezaobilazni u sagledavanju razvoja domaće i evropske umetničke scene, počev od kasnih pedesetih godina prošlog veka, kada je bio blizak postnadrealističkom duhu domaće umetničke scene, preko nove figuracije kojoj se posebno posvetio nakon odlaska u Pariz 1966. godine, sve do postmodernizma s kojim je, paralelno s usponom svoje internacionalne karijere, bio dovođen u vezu osamdesetih godina.

„Naziv izložbe je izraz celokupnog opusa Vlade Veličkovića, koji je pre svega slikar figure. On figuru proučava na simbolički način, ona je izraz njegovog ukupnog odnosa prema svetu, kroz nju se prelamaju mnoga egzistencijalna i civilizacijska pitanja. Drugi deo naslova upućuje na još jedan važan aspekt Veličkovićevog rada: on se figurom ne bavi na individualan način, ne radi portret i ne zanimaju ga lične osobine pojedinca, nego figuru tretira kao univerzalni simbol ljudskog postojanja i odnosa prema drugom čoveku, civilizaciji, prirodi“, kaže u razgovoru za Sputnjik jedna od autorki izložbe Svetlana Mitić.

Izložba nije hronološki koncipirana, već Veličkovićev rad prati kroz glavne teme i simbole u njegovom slikarstvu. O tome svedoče i nazivi deset problemsko-tematskih celina na koje je izložba podeljena: „Mladost”, „Raspeća”, „Telo u pokretu”, „Mesta”, „Gubilišta”, „Glave”, „Poreklo”, „Životinje”, „Ništavilo”, „Bez imena”.

„U ranim godinama, u prvim Vladinim delima, formirala se specifična ikonografija, repertoar elemenata koje on potom koristi kroz čitavo stvaralaštvo. Neke od elemenata je razrađivao kroz pojedine cikluse, dok su se drugi pojavljivali kroz celokupan njegov rad. U prvim radovima to su ptica, pas, dete, a kasnije će to biti gavran i vrana koje Veličković ponavlja na svojim čuvenim 'raspećima' i 'požarima' iz devedesetih godina“, objašnjava autorka izložbe Žaklina Ratković.

Izložba predstavlja Veličkovićevo stvaralaštvo od najranijih crteža i slika nastalih u beogradskom periodu, kada umetnik radi oskudne prostore ukočene, statične atmosfere, preko baroknog, naglašenog pokreta u ciklusu „Strašila“, potom figura u različitim fazama trčanja ili pada inspirisanih Mejbridžovim istorijskim eksperimentima s fotografijom, pa uzavrelih glava oratora ili ispražnjenih, pustih prostora gubilišta, sve do poslednjih prizora spaljene zemlje i pejzaža čija se linija horizonta gubi u izmaglici dima i magle.

„Vlada Veličković je kompleksan umetnik koji se može čitati na više načina. Ovo što smo mi uradili je zapravo jedno moguće sagledavanje njegovog opusa. Hronologija ništa posebno ne bi objasnila. Teme se kod njega rano formiraju, a kasnije se razvijaju unutar sebe, ali im je ishodište bilo još 60-ih godina, kada se njegov izraz formira unutar tada aktuelne beogradske umetničke scene. Prva celina koja se zove 'Mladost' prati Vladu u vreme ranog stvaralaštva vezanog za beogradsku umetničku scenu i kratko učešće u 'Medijali' i kasnije 1962/'63. godine, kada u ateljeu Krste Hegedušića dovršava svoje likovno obrazovanje“, napominje Svetlana Mitić.

Sam Vlada Veličković je, kako napominje Žaklina Ratković, govorio da je njegovo umetničko formiranje krenulo iz kuće, tokom detinjstva, kada je listao velike knjige s reprodukcijama dela Albrehta Direra, Leonarda da Vinčija, Franciska Goje.

„Govorio je da je crtao do besvesti, od jutra do mraka. Nakon tih prvih segmenata koji se prepoznaju u delima klasičnih majstora, počeo je da gleda novine i da te prizore prenosi na svoje radove. Vlada Veličković je bio ratno dete, detinjstvo je proveo u ratu. Prvi kritičari napominju da su se prizori koje je video u detinjstvu, kada je bombardovan Beograd i kada je s majkom bežao gledajući obešene ljude na ulicama grada, urezali u njegovo pamćenje. Ipak, to je bio samo početni impuls, njegov intimni doživljaj sveta, koji je on kasnije nadogradio. Njegov opus kreće od fenomena smrti koji je u detinjstvu video, ali ga je on kasnije nadogradio“, kaže Žaklina Ratković.

Svetlana Mitić napominje da je u kasnijem Veličkovićevom radu posebno značajan uticaj fotografije, koja se kao medij ugradila u tehniku slike.

„To je možda imalo presudni uticaj na razvoj njegove poetike, to je on sam često isticao u svojim intervjuima. To su bili prizori ratnih strahota, ali su dolazili preko novinskih članaka. Estetika crno-belog se povezuje s fotografijom koja se vezivala za dnevnu štampu. Kasnije koristi i anatomske atlase, preko kojih je savladao sam crtež“, napominje Svetlana Mitić.

Autorke izložbe naglašavaju da valorizacija Veličkovićevog opusa tek predstoji, a da izložba u Muzeju savremene umetnosti treba da otvori to pitanje.

„Vlada Veličković ima svoje mesto na jugoslovenskoj umetničkoj sceni, ali moramo biti oprezni kada ga smeštamo u određene pojave, jer je on u velikoj meri apartan. On jeste pripadao beogradskom slikarskom i kulturnom miljeu, ali je kao tridesetogodišnjak otišao u Pariz. Nikada nije prekinuo veze sa Srbijom, ne samo kao umetnik nego kao čovek koji se bavio širim kontekstom kulture. Njegove veze s Jugoslavijom, odnosno Beogradom i Srbijom, ostale su dominantne“, navodi Svetlana Mitić.

Ona napominje da je Veličković kao umetnik bio prepoznat još pre odlaska u Pariz, kao i da su njegovi radovi bili izloženi već u prvoj stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti 1965. godine.

Kolekcija Muzeja savremene umetnosti sadrži tridesetak grafika, četiri crteža i 13 slika Vladimira Veličkovića, a poslednje delo ovog umetnika je nabavljeno 1972. godine.

„Glavnina Vladinog opusa je u Francuskoj. On je bio izuzetno vredan i radan, posvećivao se slikanju, radio je osam sati dnevno u ateljeu, kao da odlazi na posao, a svoja dela je izlagao širom sveta“, napominje Žaklina Ratković.

Pored više od 100 radova - slika, grafika i crteža Vlade Veličkovića, koji su razmešteni na svih pet nivoa Muzeja savremene umetnosti, publika na izložbi koja traje do 21. februara može da vidi i fotografije iz svih perioda života slikara, kao i dokumentarne filmove o njegovom stvaralaštvu.

Na izložbi su, pored dela iz kolekcije MSU, zastupljeni i Veličkovićevi radovi iz drugih institucija, kao što su: Nacionalni muzej moderne umetnosti – Centar Pompidu iz Pariza, Muzej savremene umetnosti iz Zagreba, Moderna galerija iz Ljubljane, Muze savremene umetnosti iz Skoplja, Umetnička galerija iz Dubrovnika, Narodni muzej iz Beograda, Muzej Zepter, Muzej grada Beograda, Istorijski muzej Srbije, Umetnička zbirka SANU, Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ iz Čačka, Gradski Muzej Sombor, Moderna Galerija Valjevo, kao i privatne kolekcije iz zemlje i inostranstva.

Izložbu prati katalog koji sadrži studijske tekstove domaćih i inostranih autora. Pored tekstova autorki izložbe, muzejskih savetnica Svetlane Mitić i Žakline Ratković, kao i dr Jasmine Čubrilo, vanredne profesorke Filozofskog fakulteta u Beogradu, katalog uključuje i antologijske tekstove inostranih autora, Mišela Onfrea i Alena Žufroa.

Vladimir Veličković je diplomirao 1960. na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Bio je polaznik Majstorske radionice Krste Hegedušića (1962–1963) u Zagrebu.

Od 1963. je izlagao samostalno i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a od 1966. godine je živeo i radio u Parizu.

Predstavljao je Jugoslaviju na 36. Bijenalu u Veneciji 1972. godine. Dobitnik je brojnih značajnih nagrada i priznanja u zemlji i inostranstvu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, Francuske akademije i Makedonske akademije nauka i umetnosti.

Odlikovan je najvišim francuskim priznanjem u oblasti kulture i umetnosti Commandeur dans l'Ordre des Arts et des Lettres i ordenom Legije časti.