Ovako viši naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije, Jovan Čavoški, uoči obeležavanja šest decenija od veličanstvene konferencije Pokreta nesvrstanih u Beogradu, gleda na povezanost činjenice da je SFRJ bila jedan od idejnih tvoraca i osnivača ovog pokreta i toga da veliki broj članica ovog tela nije priznao takozvanu nezavisnost južne srpske pokrajine, što je doprinelo tome da takozvano Kosovo i dalje nema stolicu u Ujedinjenim nacijama.
„Istovremeno mislim da sve ono što smo svi zajedno baštinili u okviru Pokreta nesvrstanih, a to su principi slobode, nezavisnosti, suverenosti, jednakosti i teritorijalnog integriteta, jesu principi koji nas, bez obzira čak i na te bilateralne veze, snažno povezuju i utiču na to da te zemlje, čak i iz ugla sopstvenih državnih interesa, sigurno žele da daju prednost očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije, a time čuvaju i sopstveni teritorijalni integritet i suverenitet“, ocenjuje Čavoški.
Nasleđe nesvrstanih
Idejnim tvorcima Pokreta nesvrstanih smatraju se predsednici SFRJ Josip Broz Tito, Egipta (u to vreme Ujedinjene Arapske Republike) – Gamal Abdel Naser, Gane – Kvame Nkrumah i Indonezije – Sukarno, kao i prvi premijer Indije Džavaharlal Nehru.
Prva konferencija pokreta održana je na nivou šefova država ili vlada, a u Beograd su te 1961. došli predstavnici 25 tadašnjih nesvrstanih zemalja, tri države posmatrača, ali i više oslobodilačkih pokreta, partija i organizacija.
„Sam Pokret nesvrstanih kao jedna zaokružena, međunarodna, ustrojena organizacija nije nastao na prvom samitu u Beogradu, već tek na trećem samitu u prestonici Zambije 1970. godine. Ceo proces je institucionalno zaokružen na narednom, četvrtom samitu u Alžiru tri godine kasnije, kada je stvoren Koordinacioni biro koji je preuzeo izvršnu ulogu u svakodnevnom funkcionisanju pokreta. Ali, 1961. godine u Beogradu se, pred očima čitavog sveta, počela oblikovati jedna nova pojava u svetskoj politici koju je predvodila SFRJ, a koja je omogućila organizovano delovanje trećine čovečanstva u njegovoj posvećenoj borbi za jedan drugačiji svet, svet koji ne bi bio samo u službi velikih sila i moćnih blokova, već bi uzimao u obzir i interese malih zemalja i svima bi, u jednom stabilnijem međunarodnom okruženju, davao jednake šanse da očuvaju sopstvenu nezavisnost i postignu ekonomski razvoj i prosperitet“, ukazuje Čavoški.
Stoga je datum održavanja prve konferencije, uveren je sagovornik Sputnjika, datum koji se mora svečano obeležavati u istoriji naše zemlje, jer je to bio trenutak kada je Beograd uistinu bio u centru svetske politike.
„Upravo u tom jednom širem, istorijskom kontekstu beogradska konferencija je igrala ulogu „kamena međaša“, istorijske prekretnice kada se jasno profilisala jedna globalna alternativa, možemo reći „treći put“ u svetskoj politici, na toj globalnoj vetrometini bipolarnog blokovskog sukoba između sovjetskog i američkog bloka, koju po prvi put nisu činile velike sile, već male i nerazvijene zemlje. One su prvenstveno zagovarale principe borbe za mir, nezavisnost i jednakost svih naroda, stavljajući bezbednosne, ekonomske i razvojne probleme u sam centar svetske politike i globalnog dijaloga svih međunarodnih faktora, posmatrajući ih ne samo kao ključ sopstvenog daljeg opstanka i napretka, već kao jedno težište oko koga bi se u budućnosti mogla promeniti sama suština međunarodnih odnosa“, primećuje naš sagovornik.
Dekolonizacija
Upitan koje je to najznačajnije nasleđe Pokreta nesvrstanih u odnosu na današnju situaciju, Čavoški kaže da je to, pre svega, snažno izgrađena svest svih vanblokovskih i zemalja u razvoju, uprkos svim njihovim ranijim i trenutnim izazovima i poteškoćama, da borba za slobodu i nezavisnost ne predstavlja uzaludan posao, dok njihova sposobnost za otpor velikim silama i spremnost za multilateralnu inicijativu i akciju, u svojoj suštini, nikada nisu ni izgubili na značaju i aktuelnosti.
„Iako se možda nekima čini da su se ondašnji ciljevi pokreta bili teško ostvarivi, nerealni, možda čak i utopistički, to nije bilo baš tako jednostavno, a konačno nije imalo ni takvu vrstu realizacije. Pre svega, u domenu dekolonizacije sam pokret je uspeo da taj izuzetno važan istorijski proces tokom decenija Hladnog rata dovede do potpunog kraja i on se, u suštini, završio sticanjem nezavisnosti Namibije od Južne Afrike 1990. godine. I to je možda najveći doprinos Pokreta nesvrstanih što se tiče svetske istorije, istorije globalnog juga i zemalja u razvoju“, primećuje Čavoški.
Pokret nesvrstanih: Tito, Naser i Nehru
Kako navodi, pokret je tokom tih decenija imao još jedan važan cilj, u domenu prekomponovanja međunarodnih ekonomskih odnosa, tačnije odnosa između razvijenog severa i nerazvijenog juga, gde je pokret uspeo, uprkos poteškoćama, da u neku ruku izdejstvuje razne koncesije od razvijenih zemalja, a koje su omogućile, makar onim većim i dinamičnijim nesvrstanim zemljama, da postepeno preokrenu socio-ekonomsku situaciju u sopstvenu korist, uprkos dužničkoj krizi koja je 1980-ih godina nanela veliku štetu efektivnosti samog pokreta.
„Time su ipak stvoreni preduslovi da neke od zemalja Pokreta nesvrstanih počnu sve brže da se razvijaju i pristižu razvijenije zemlje, postepeno menjajući taj sveopšti međunarodni pejzaž kome smo i danas svedoci“, smatra naš sagovornik.
Novi centri moći
Zemlje Azije, Afrike i Latinske Amerike sa kojima je u Pokretu nesvrstanih nekadašnja SFRJ izgradila duboke veze, danas igraju sve istaknutiju međunarodnu ulogu, ocenjuje Jovan Čavoški.
„Upravo ta nekadašnja jugoslovenska, nesvrstana politika predstavlja produktivan temelj na kome se mogu i dalje zidati i razvijati bilateralne i multilateralne veze sa tim, sve značajnijim, delom sveta. Iako sam Pokret nesvrstanih danas više nije onakva kolektivna sila kakva je bio tokom decenija Hladnog rata, mnoge njegove zemlje članice pojedinačno, ali i zajedno predstavljaju ipak nove centre moći koji su u usponu u okvirima jedne globalne, istorijske tranzicije ka multipolarnom svetu. Time je to postala i jedna od centralnih svetskih pozornica na kojoj i naša zemlja mora pronaći svoju, zasluženu ulogu“, kaže Čavoški.
Upravo time što baštinimo bogato istorijsko nasleđe beogradske konferencije i potonjeg jugoslovenskog učešća u samom Pokretu nesvrstanih zemalja, danas imamo značajnu priliku da to ubuduće iskoristimo zarad pronalaska nekog svog mesta pod tim novim, globalnim suncem koje se polako rađa, naravno ukoliko umemo i paralelno stvarajući i određene institucionalne preduslove, zaključuje sagovornik Sputnjika.
U Beogradu se 11. i 12. oktobra obeležava 60-ta godišnjica prve konferencije Pokreta nesvrstanih zemalja, a na dvodnevnom samitu čiji su domaćini Republika Srbija i Azerbejdžanska Republika, koja je i predsedavajuća pokreta, očekuje se prisustvo više od 80 delegacija država iz svih delova sveta na visokom nivou, predvođene nekolicinom predsednika i premijera i oko 40 ministara spoljnih poslova, kao i više od 400 učesnika.
Skupovi na vrhu Pokreta nesvrstanih održavaju se redovno, svake treće godine, a svake druge godine se održavaju ministarske konferencije. Koordinacioni biro, paralelno, konstatmo zaseda na ambasadorskom, a ponekad i na ministarskom nivou, pre svega u Njujorku pri Ujedinjenim nacijama.