Mnogo toga neće biti isto posle ulaska Irana u „istočni NATO“

Sa jedne strane, iz evroazijskih krugova značaj ŠOS-a se prenaglašava, uz prateće objašnjenje kako je to neki „istočni NATO“.

Samim tim, ulazak Irana dočekan je sa neskrivenim simpatijama. Sa druge strane, zapadni komentatori i pogotovo iranska opozicija skloni su tome da predstavljaju ŠOS kao organizaciju sa ograničenim dometima i mnogo unutrašnjih problema. Samim tim, prema ovoj školi mišljenja, ni ulazak Irana neće proizvesti ništa spektakularno.

Što se prvog tiče, govoreći krajnje načelno i uz mnoge ograde, koncept na kom počiva ŠOS mogao bi se pre uporediti sa ciljevima i funkcionisanjem OEBS-a tokom osamdesetih godina, nego sa NATO-om.

Put koji je započela „šangajska petorka“ predvođena Rusijom i Kinom još sredinom devedesetih, nastavljen je 2001. godine proširivanjem na Uzbekistan i institucionalizovanjem saradnje, najpre u borbi protiv terorizma, separatizma i ekstremizma.

Nesumnjivo, usaglašavanjem strategija i zajedničkim delovanjem protiv uočenih pretnji Moskva i Peking su želeli da smanje uticaj SAD u istočno-centralnoj Evroaziji. To je posebno uočljivo nakon potonjeg prijema Indije i Pakistana.

Za evroazijsku bezbednost treba da se pitaju evroazijske države, a problemi koji postoje rešavaju se u sasvim drugačijem ambijentu. ŠOS je savremena međunarodna organizacija, multilateralnog karaktera, nema jedan izraziti centar moći sposoban da drugima nameće bilo šta, niti je zainteresovan da intervencijama ili preemptivnim delovanjem kreira neka nova rešenja širom sveta.

Otuda i zadrška u odnosu na prijem Irana prethodnih godina. Najpre zbog režima sankcija uvedenih od strane UN, a zatim i zbog američke odluke da unilateralno sankcioniše Teheran i uz stalne provokacije nagoveštava mogućnost vojnog udara, prema pitanju članstva Irana odnosilo se sa puno opreza.

Kako bi ŠOS reagovao da je Donald Tramp naredio bombardovanje Irana? Takođe, posebne veze Kine sa Saudijskom Arabijom činile su svoje, svaki korak na Bliksom istoku meren je nekoliko puta. I danas, paralelno sa prijemom Irana u punopravno članstvo doneta je i odluka da Saudijska Arabija, Egipat i Katar postanu „partneri u dijalogu“.

Iako su u međuvremenu Kina i Iran potpisali sporazum o dvadesetpetogodišnjoj strateškoj saradnji, vodi se računa o geopolitičkom okruženju. Tako se, još jedanput, šalje poruka da aktivnosti ŠOS-a nisu uperene protiv bilo koga. Unapred se amortizuje potencijalna „šteta“ koja bi mogla u nekom razvoju situacije nastati.

Ova organizacija ne funkcioniše po modelu „ili — ili“, toliko puta (zlo)upotrebljavanom od strane NATO-a, već po principu „i — i“. Naposletku, oko članstva Irana dugo je negativan stav imalo rukovodstvo iz Dušanbea, a zbog veze Teherana sa Islamskom partijom preporoda u Tadžikistanu. Sada je i taj nesporazum izglađen, a poslednja barijera otklonjena.

Što se drugog tiče, nikako ne treba ni umanjivati značaj novog proširenja. Tačno je, unutar ŠOS-a postoji nekoliko krupnih problema, među kojima su najveći kinesko-indijski i indijsko-pakistanski odnosi, podrazumeva se, uz delovanje hiperaktivnih grupa i grupica različitih ekstremističkih i radikalnih usmerenja.

Ali, ŠOS je upravo zbog toga i osnovan i zato su istovremeno primljeni u članstvo Indija i Pakistan. I to uz otvoreno zalaganje Kine. Radom ove organizacije ti problemi bi trebalo da se rešavaju u direktnoj komunikaciji, uz sagledavanje šireg makroregionalnog konteksta i bez mešanja eksternih faktora, pri čemu se najpre misli na SAD, ali donekle i neke evropske države, tradicionalno zainteresovane za dešavanja u tom delu sveta.

Sa Iranom, ŠOS će svakako bolje i sveobuhvatnije moći da se pozabavi novom etapom avganistanske krize i uspešnije artikuliše mere za — najpre smanjivanje tenzija, a zatim i neku potencijalnu integraciju Avganistana u određene regionalne projekte. Naravno, biće potrebno mnogo aktivnosti i strpljenja da bi se tako nešto postiglo, biće verovatno i tekućih neuspeha, loših procena i nedostižnih ciljeva, ali — šta je alternativa tome?

Prijem Irana jeste važan, to se ne može zanemariti, niti ovaj korak relativizovati, bez obzira što ne treba očekivati da će zbog odnosa Teherana i SAD ruske i kineske snage zaratiti sa NATO-om. Uloga ŠOS-a je drugačija, instrumenti koji se koriste za osiguravanje bezbednosti različiti. Ipak, ne može se ni očekivati da nakon ovoga pogled SAD na ŠOS ostane isti. I obrnuto.

Iran je neizostavan partner u traženju rešenja za budućnost Avganistana, u tom procesu imaće svoje mesto. U Vašingtonu će, svakako, sa nelagodom primiti ovu novost, ali je to za njih u celoj ovoj priči i najmanja briga. Jer, Iranu se otvara širok prostor za nesmetano širenje političke, ekonomske i vojne saradnje sa evroazijskim saveznicima. Dogovor sa Tadžikistanom, na primer, podrazumeva i projektovano uvećavanje obima bilateralne trgovinske razmene na pola milijarde dolara godišnje.

Posle Kirgizije, Tadžikistan je inače članica ŠOS-a sa najmanjim tržištem. Koliki su tek onda potencijali iranske razmene sa ostalim članicama? Uz to, ulazak u najveći „blok“ još od revolucije 1979. godine, sa i te kako značajnim zemljama, kako u regionalnom, tako i u globalnom okviru, donosi sasvim novo samopouzdanje vlastima u Teheranu.

Iran više nije izolovan, efekti američkih sankcija neće imati iste domete kao ranije, kao ni dvolična politika evropskih prestonica. Ova zemlja, baštinik persijskog nasleđa, legitimizuje sopstveni položaj u međunarodnim odnosima na sasvim novi način. Sa tim ubuduće treba ozbiljno računati.

U svakom slučaju, nakon novog uvećavanja ŠOS-a, uz planirane „partnerske dijaloge“ i čitav set „proširenih aktivnosti“ mnogo toga više neće biti isto. Ne samo u centralnoazijskom regionu, već u Evroaziji. U celini. SAD i EU moraće da se navikavaju na ovu realnost. Uprkos tome što se efekti poslednje odluke neće videti brzo, na dugi rok će usmeriti brojne procese političkog, ekonomskog i bezbednosnog karaktera.