Holivudska zvezda Miki Rurk u filmu naše rediteljke: „Božji čovek“ obara rekorde gledanosti

Film „Božji čovek“ je snimljen u američko-grčkoj koprodukciji, a svetsku premijeru imao je na Međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi, gde je dobio nagradu publike u glavnoj kategoriji. U našim bioskopima publika će moći da ga gleda od 14. oktobra.

„Nisam imala ideju da pravim film o svetitelju iako me te teme zanimaju, ali onda sam naišla na knjigu o Svetom Nektariju. Činjenica da nema mnogo filmova o takvim temama, zabolela me je i zato sam odlučila da krenem na put pravljenja ovog filma“, otkriva za Sputnjik Jelena Popović, rediteljka ovog ostvarenja koja već godinama živi i radi u Americi.

Za razliku od svojih verskih „nadređenih“ – episkopa i patrijarha očaranim svetovnim počastima i moći – Nektarije je brinuo o siromašnima, učio seljane da čitaju i pišu, pisao je knjige i držao besede koje su jačale veru naroda. Uprkos naporima verske ustanove da ga diskredituje, Sveti Nektarije ipak osniva manastir na Egini, neplodnom i pustom ostrvu, koje i danas stoji kao svetionik hodočasnicima. Čak su i njegovi poslednji trenuci na Zemlji iskorišćeni za pomoć drugima: predao je svoju potkošulju paralizovanom čoveku, nakon čega je čovek ustao i prohodao. Preminuo je u Atini 1920, a Carigradska patrijaršija kanonizovala ga je 1961. godine.

Progon Svetog Nektarija dešavao se i posle njegove smrti, a čak je 1961. godine bila velika polemika da li on uopšte treba da bude kanonizovan. Za narod, međutim, nije bilo dileme, za njih on je oduvek bio svetac.

„Za vreme polemike u vezi sa kanonizacijom njega kao sveca, tri igumana sa Svete Gore odlučili su da poste, mole se i uvide je li božja volja to da on bude kanonizovan ili ne. Sveti Nektarije se pojavio svoj trojici i rekao im: ’Da, vi ste u pravu. Ja možda nisam bio veliki asketa, veliki teolog, ali jesam bio prognan pravde radi. Oprostio sam svojim neprijateljima, nisam vratio zlo za zlo i zato sam svetac’“, navodi rediteljka filma.

„Moj osećaj u dubini duše bio je da napravim film na engleskom jeziku koji bi se obratio široj publici. Takođe sam pokušala da svetog Nektarija unesem u srca ljudi širom planete, a samim tim, ako pravimo internacionalni film, bili su mi potrebni internacionalni glumci“, kaže rediteljka čiji je film okupio glumačku ekipu koju čine grčki glumac Aris Servatalis, ruska zvezda Aleksandar Saša Petrov, kao i čuveni holivudski glumac Miki Rurk.

„Pored svojih ludosti, Miki ima veliko srce. On je, takođe, čovek vere, neko ko se moli Presvetoj Bogorodici po tri, četiri puta dnevno. Jednom prilikom je rekao: ’Znam da ne možete da zamislite, ali da, ja se molim. Da se ne molim, možda bih sada bio u zatvoru, ili mrtav.’ Takav mi je lik bio potreban za ovu scenu, lik čoveka kojem se na licu vidi da je napaćen, izmučen, u borbi, da zna šta je bol. I ovde je scenu izveo fantastično“, navodi naša sagovornica.

Ona svedoči da je mnogo ljudi imalo problem s njenim filmom zbog toga što je glavni junak - svetitelj.

„Mi živimo u vreme kada vera nije dobrodošla. Živimo u sistemu koji kontroliše, koji nameće šta da mislimo i ljudi koji imaju veru i koji se ne plaše smrti, veliki su problem. Bez vere postajemo robovi, lako je nama manipulisati i mislim da je to glavni razlog zbog kojeg filmovi koji tematizuju veru nisu zastupljeni u savremenoj kinematografiji“, tvrdi Popovićeva.

Prema njenom mišljenju, Nektarije Eginski savremeni je svetitelj, a ono što njega izdvaja jeste razumevanje vremena u kojem se molio.

„Svetitelji postoje u svako vreme. Stari oci pisali su da će doći vreme kada neće biti potrebno da se boravi u pustinji i moli, već će biti dovoljno odupreti se sistemu. Neće biti lako reći ’ne’, jer dolazi vreme kada čovek neće moći da kupi, da proda, da pojede nešto ako ne prihvati sistem. Možda će oni koji ostanu pri svojoj veri, biti sveti ljudi u budućnosti“, ističe rediteljka.

Pored nagrade u Rusiji, film „Božji čovek“ se već pet sedmica nalazi na samom vrhu liste gledanosti u bioskopima Grčke i Kipra, sa rekordnom gledanošću od više od 270 hiljada gledalaca. Na pitanje, kakav prijem očekuje u Srbiji, ona kaže:

„Mislim da ovaj film govori ljudima, ne zato što mislim da razumem stvari koje se tiču teologije ili svetitelja, već zato što sam ga radila iz srca. To je jedini način na koji režiser može da osvoji publiku. U Grčkoj su govorili da će moj film gledati stariji, a sada ga gledaju mladi ljudi. Nazivaju ga fenomenom, ali ja verujem da je, zapravo, ta iskrenost došla do publike. Naročito mi je drago što ga gledaju mladi ljudi, jer su oni ti koji postavljaju pitanja. Verujem da će ovaj film imati dobar prijem i ovde, i u Rusiji, i gdegod se pokaže“.