Nedavno je tzv. Kosovo predložilo film „Košnica“, kako se navodi, „trostrukog pobednika Sandens festivala“, za svog zvaničnog kandidata za Oskara, a predsednica Kosova Vjosa Osmani poželela je na Tviteru uspeh rediteljki Bljerti Bašoli i ekipi filma.
„Kosovska nominacija za Oskara je ’Košnica‘. Osim što je remek-delo, ova priča o ratu i istrajnosti je inspiracija. Srećno!“, napisala je Osmanijeva.
„Košnica“ — „Aida“ na feminističkim steroidima
Mada je nezahvalno baviti se filmom koj niste pogledali, sam sadržaj ovog „remek-dela“, prema filmskoj kritičarki Vjosi Osmani, upućuje na poslednjeg bosanskohercegovačkog kandidata za Oskara film Jasmile Žbanić „Kvo vadis Aida“.
Ukratko:
„Muža Fahrije Hoti sa još 110 muškaraca iz sela Velika i Mala Kruša pripadnici srpskih snaga najpre su odvojili od porodica, a potom streljali 26. marta 1999. godine. Film govori o ženi koja se, nakon što je izgubila muža u ratu, bori da ponovo izgradi svoj život i pored svih poteškoća na patrijarhalnom Kosovu.“
Dakle, i ovde imamo istu matricu: srpske zlikovce koji su došli negde (pravo niotkuda) i potamanili neke nevine žrtve, ali se ide i korak dalje. Kao da je neko iz tima kosovskog kandidata za Oskara shvatio da prolazi vreme propagandnih ratnih priča, pa je dodao i malo još politički korektnijeg začina, kritiku patrijarhalnog društva sve jašući na još uvek aktuelnom #MeToo talasu.
Tako da imamo gotovo idealnog kandidata za Oskara van engleskog govornog područja, onako kako ga zamišlja mali političko-korektni NVO komesar sa brdovitog Balkana.
Sandens i Oskari kao Mladost iz Bačkog Jarka u Ligi šampiona
Postoji, međutim, bar jedan ozbiljan problem sa prevelikim očekivanjima od kosovskog kandidata za Oskara, čemu je doprinelo i „bojenje vesti“ da je „Košnica“ osvojila nagradu za najbolji film na Sandens festivalu.
U prokosovskim medijima moglo se pročitati da je „Košnica“ dobila priznanje za najbolji film, a to priznanje je, u stvari, dobio film „CODA“, dok je kosovski kandidat dobio nagradu za najbolji strani film, uz nagradu za najbolju režiju i nagradu publike.
Moguće da je reč o zanatski dobro urađenom filmu, što su potvrdili i neki gledaoci „Košnice“, ali problem u je prevelikim očekivanjima Osmanijeve i društva posle nagrada na Sandens festivalu. Reč je o festivalu malog, umetničkog, alternativnog filma, koji je osnovao Robert Redford 1978. godine, a poznavaocima filmske umetnosti nije poznato da je od tada ijedan film sa Sandensa bio u konkurenciji za Oskara.
Fudbalskim rečnikom, očekivati da će „Košnica“ dobiti Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja identično je očekivanju da će Mladost iz Bačkog Jarka osvojiti Ligu šampiona. Mada, čuda su moguća, što je pre neki dan u Ligi šampiona pokazao i moldavski Šerif pobedom nad Realom u Madridu.
Pop kultura — glavno oružje meke moći tzv. Kosova
Sa stanovišta „državnog razloga“ tzv. Kosova, izvesno je da popularna kultura odavno predstavlja glavni izvor „meke moći“, a u promociju nepriznate države upregnuti su i privremene prištinske institucije i lobisti i sve moćnija dijaspora.
U tom smislu, najvidljivije su tinejdžerske pop dive Dua Lipa i Rita Ora, koje retko propuštaju priliku da istaknu ko su, odakle su i koliko su kao male patile zbog „agresije Srbije“.
Tako su brzo prevaziđene i dečje bolesti kosovskog filma, koji su ispočetka bili najtvrđa ratna propaganda. Onda je na scenu stupila grupa u inostranstvu školovanih mahom rediteljki, koje su počele da snimaju zapadnoj publici prijemčivije filmove, sve suptilnije „državotvorne“ propagande.
Kao i većina kosovskih filmova snimljenih u poslednje vreme i „Košnica“ je filmska koprodukcija u kojoj su učestvovale i Švajcarska, Albanija i Severna Makedonija, što nam kazuje da su u politički cilj tzv. države maksimalno upregnuti svi resursi i da nema odustajanja od nezavisnosti ni po koju cenu.
I da bi u toj borbi baš dobro došla još jedna pomoć iz Amerike. Ovoga puta u vidu — Oskara.