Sinoć je u Beogradu, u njegovom domu ta jasna vizija iznenada prekinuta.
Gotovo da nema nikog ko bar jednom nije zastao pred jedinstvenim plakatima na kojima je najavljivan koncert Beogradske filharmonije, ko nije poželeo da bude deo te neviđeno zabavne priče o ozbiljnoj muzici kojoj je njihov prvi čovek čudne frizure, sugestivan i razbarušen bio veoma vidljiva reklama.
Možda je Tasovac učeći zanat od oca glumca savladao, pored klavira na konzervatorijumu „Čajkovski“ i jedinstvenu veštinu da osim muzikom izazove pažnju imidžom, frizurom, energijom i vedrinom koje nisu izostajale ni u najozbiljnijim temama. A bilo ih je, naročito u vreme u kom je obavljao posao ministra kulture i informisanja.
„Imamo veliki broj dežurnih mrguda i mrgutkinja za koje je samo loša vest — vest, ali kultura je – hvala na pitanju – odlično. Čaršija je takva kakva jeste. Mi smo zemlja sa najvećim procentom teoretičara po svim oblastima“, u svom stilu je u Sputnjikovom studiju objašnjavao naše boljke i naravi, onako kako ih je on video i osećao.
Bio je ponosan na Beogradsku filharmoniju, na činjenicu da sa istim entuzijazmom svira u „Karnegi holu“ i Gračanici, u kraljevskoj operi u Omanu, čuvenim teatrima u Italiji, Nemačkoj, Rusiji kao i u unutrašnjosti Srbije…
Neskriveni san Ivana Tasovca bila je izgradnja koncertne dvorane Beogradske filharmonije. Voleo je da govori o planovima, projektima, o realizaciji „korak po korak“, o svemu što bi ta dvorana donela muzičarima, muzici, publici. A njihova publika su znale da budu i bebe kojima su priređivali specijalne koncerte...
Za taj san imao je i jasnu viziju i veru u uspeh. I bio je spreman da pretrpi „čak i udarce ispod pojasa“.
Ivana Tasovca u tom snu mogla je da prekine samo smrt. I našla ga je, u 55. godini...