Slavko Štimac: Živi sada, budi radoznao i diši punim plućima / video /

Kada sam bio mlađi dešavalo se da razmišljam o tome da li sam nešto u svom životu mogao da uradim drugačije. Ipak, sada verujem da se ne treba vraćati na prošlost i stalno evocirati uspomene, nego da treba živeti u sadašnjosti, disati punim plućima, biti radoznao i vedrog duha, jer je život zanimljiv, kaže u razgovoru za Sputnjik glumac Slavko Štimac.
Sputnik
Jedan od naših najpopularnijih i najvoljenijih glumaca Slavko Štimac zaigraće od 1. oktobra na sceni Opera-teatra „Madlenijanum“, u predstavi „Da krenemo ispočetka“.

Kada bi se vreme zaista vratilo unazad...

U ovom komadu savremenog francuskog autora Erika Emanuela Šmita, čiji su komadi veoma cenjeni i u našoj pozorišnoj sredini, Štimac tumači lik Aleksandra, zrelog, ostvarenog čoveka, Nobelovca, koji se sticajem neobičnih okolnosti susreće sa samim sobom, ali 40 godina mlađim.
Aleksandar se vraća u kuću svog detinjstva i mladosti, odnosno u kuću u kojoj je praktično rastao, kod svoje bake, s namerom da je ponovo otkupi. Dok se šeta kroz kuću, kroz baštu, jedan veliki sat pada na njega i on se vraća u vreme od pre 40 godina i sreće sebe mladog. Tako započinje diskusiju sa samim sobom i s ostalim likovima, osobama koje su bile vrlo bitne u njegovom životu i koje su veoma uticale na njegove životne odluke i životni put. I tu počinje preispitivanje šta bi bilo da je nešto drugačije uradio, kako bi bilo da se ovo promeni i da se krene iz početka. To su dileme s kojima se većina ljudi susretne kada preispituje svoj životni put. Svi se ponekad zapitamo šta bi bilo da smo neke stvari radili drugačije i da smo napravili drugačije izbore, da smo se bavili nekom drugom profesijom, bili s nekom drugom osobom...“, kaže Slavko Štimac u razgovoru za Sputnjik.
Prema njegovim rečima, glavni junak na svog mladog alter ega gleda s pozicije čoveka koji zna šta će se dogoditi, koji prepoznaje situacije koje se događaju i poznate su mu njihove uzročno-posledične veze.
„Istovremeno, oseća se zrelije i ima veliko iskustvo, zbog čega ima želju da nešto promeni – kod tog mladog čoveka, odnosno kod sebe“, objašnjava Slavko Štimac.
Na opasku da slično iskustvo doživljavaju i roditelji kada se suoče s odrastanjem svoje dece, Štimac uz osmeh podseća na dobro poznatu rečenicu Duška Radovića: „Počnite da bijete decu čim primetite da liče na vas“.

Da li životno iskustvo menja i naš karakter?

U pozorišnoj predstavi lik Aleksandra, uz Slavka Štimca, tumači mladi glumac Ljubomir Bulajić. Iako su, kako kaže naš sagovornik, različitih senzibiliteta, rad s mladim kolegom bio mu je veoma prijatan i lagodan.
Na pitanje jesu li mladić od 20 godina i zreo čovek od 60 zaista dve različite osobe, onako kako je to rešeno na pozorišnoj sceni - uz dva glumca, Slavko Štimac odgovara:
„Što se tiče naših tela, nauka kaže da svi mi nekoliko puta tokom života kompletno promenimo sve atome u svom telu. Ipak, telo nije presudno, bitan je naš duh, ono što smo mi, naš karakter“.
Uz Štimca i Bulajića, u predstavi koju je režirala Andrea Ada Lazić, igraju i Branka Petrić, Lana Karaklajić, Tamara Aleksić, Nadežda Jakovljević i Natalija Vlahović.

Izlišno je vraćati se u prošlost

Komad Erika Emanuela Šmita podstiče nas da se zapitamo da li je čovek slobodan da sam pravi važne izbore u životu, ili je sudbina ta koja mu nameće kojim će putem ići, koliko nas vreme i iskustvo menjaju i da li bismo, kada bismo mogli da se vratimo u prošlost, mogli da utičemo na tok svog života i na posledice svojih izbora.
Upoređujući sebe s junakom kog tumači, Slavko Štimac ističe da, za razliku od njega, nema potrebu da se vraća u prošlost i da se pita da li je nešto u životu mogao da uradi drugačije.

„Ja sam možda nekada razmišljao o tome kada sam bio mlađi, ali onda sam shvatio da ne bi trebalo da razmišljam. Ako mi je život išao tako kako je išao, onda je verovatno bilo razloga za to. Već duže vremena je to moj stav i smatram da se ne treba vraćati u prošlo vreme, niti stalno evocirati uspomene, nego treba živeti u sadašnjem vremenu, punim plućima, jer je život zanimljiv. Treba biti radoznao, vedrog duha. Tu se moj glavni junak i ja dosta razlikujemo, nikad nisam imao želju da sretnem sebe mladog, nego da pobegnem što dalje od istog“, naglašava glumac.

Priliku za svojevrsno suočavanje sa samim sobom naš sagovornik, međutim, ima zahvaljujući brojnim kultnim filmovima i televizijskim serijama u kojima je igrao kao dete i mladić, od desetogodišnjeg Ranka u filmu "Vuk samotnjak", preko Milana u "Salašu u malom ritu", Boška Buhe, mladoženje u Šijanovom filmu "Ko to tamo peva" i Perice u Paskaljevićevom "Varljivom letu '68.", Kusturičinih ostvarenja "Sjećaš li se Doli Bel", "Andergraund" i "Život je čudo", sve do, recimo, novijeg filma Srđe Penezića "Ime Dobrica, prezime nepoznato" iz 2016. godine.
Slavko Štimac, međutim, skromno konstatuje da priliku da gleda sebe u svojim glumačkim ostvarenjima veoma retko koristi.
„Nemam ništa protiv toga, ali ako bi me pitali šta bih sada radio – gledao sebe ili nešto drugo, ja bih radije nešto drugo“, uz osmeh kaže Slavko Štimac.

Gluma kao sudbina

Kao čovek koji je glumom počeo da se bavi veoma rano, Slavko Štimac nije, kako je jednom prilikom rekao, ni imao vremena da razmišlja o svojoj budućoj karijeri ili da mašta o slavi. Ipak, dešavalo mu se da pomisli da je mogao da radi i nešto drugo u životu.
„Moj slučaj je specifičan, stiče se utisak da sam skoro stihijski ušao u ovu profesiju, jer ja sam snimao kao dete jedan za drugim filmove, televizijske serije, tako da, kada sam se osvestio, već sam bio punoletan i shvatio sam da mi je to profesija, i tako je i dan-danas... Kao dete sam prvo, normalno, maštao da budem pilot. To sva deca vole. A onda je već usledilo ozbiljnije zanimanje, zvučnije – inženjer, elektroinženjer... a onda sam prestao da razmišljam o tome“, zaključuje Slavko Štimac u svom karakterističnom, jednostavnom stilu, koji ga krasi kako u profesiji, tako i u privatnom životu.
Štimac: Amerikanci su nam namenili ulogu kriminalaca (video)
Komentar