Reporter portala „Čikago tribjuna“ Nik Kajndelsperger oduševljen je tim sendvičem i posebno somunom, pa kaže da je samo držanje sendviča sa ćevapima iz „Kioska Balkan Strit Fud“ malo čudo.
Sendviči su zapravo delo kuvara Nemanje Milunovića, koji je stekao iskustvo u čikaškom restoranu „Prajm i Provižn“ i zatvorenoj pekari „Litl Gout“. On je s bratom Markom pokrenuo „Kiosk Balkan Strit Fud“ i našao se u opštoj čikaškoj pomami za ćevapima.
Sve je počelo od njihove žudnje za hranom na kojoj su odrasli u Beogradu. Njihova porodica preselila se u SAD pre više od 15 godina, a oni su sve češće pričali o ćevapima na žaru sa Balkana.
„Stalno smo pričali o tome kako želimo da otvorimo nešto što odgovara našem poreklu“, rekao je Milunović. „Stalno sam govorio svom bratu: ’Mislim da će (balkanska hrana) postati popularna u Čikagu’“, rekao je Nemanja za "Čikago tribjun“.
I bio je u pravu, i to mnogo pre nego što su izvesni čikaški ćevapi osvojili nagradu „Riders Čojs“ za najbolji novi sendvič 2020. godine.
Iako su braća želela odmah da otvore restoran, odlučili su da prvo krenu sigurnim putem i isprobaju stvar sa „Ejvondejl Klaud Kičen“, zajedničkim kuhinjskom prostorom koji se koristi isključivo za preuzimanje i dostavu, koncept koji je postao veoma popularan tokom pandemije.
Reporter Nik Kajndelsperger kaže da je Nemanjin somun najmekša i najvazdušastija verzija hleba koju je ikada probao.
A ovaj kuvar dobar je u izradi testa i peciva, budući da je završio francusku školu za pecivo u Čikagu, a potom i „Pastri Akademi baj Amari Gišon“ u Las Vegasu.
Koja je tajna njegovog somuna? Puno vode – 80 grama vode na svakih 100 grama brašna, zbog čega je testo neverovatno lepljivo.
„Tako ga je teško oblikovati, ali ja to volim“, pričao je Milunović, objašnjavajući da se testo jako lepi, pa zahteva brzinu i predanost.
Što se tiče atraktivne šare, Nemanja je odlučio da je doda u poslednjoj sekundi. „Samo sam hteo da stavim svoj potpis na taj hleb“, rekao je on.
Kuvar je pažljivo razmišljao o svakoj komponenti sendviča. Za pripremu goveđih ćevapa kaže da se uglavnom pridržava originalne, jednostavne recepture.
„Tradicionalni ćevapi začinjeni su samo solju, biberom i belim lukom. Koristim malo paprike, ali neki ljudi je dodaju previše, zajedno sa drugim začinima.”
A tajna dobrih ćevapa, kaže, jeste vreme. „Smesa mora da fermentiše preko noći u frižideru“, rekao je on. „Ne možete samo samleti govedinu i odmah je upotrebiti. Mora da se odmara najmanje 24 sata.”
To, piše Nik, pomaže da se objasni neverovatna „skakutava“ tekstura ćevapa iz tog kioska. Meso se ne raspada kada ga zagrizete već se spaja u izuzetno sočnu celinu.
Uz opisan somun i ćevape, sendviču (8,95 dolara za pet, a 14 dolara za deset) nije potrebno mnogo ulepšavanja. Hleb dobija kajmak, a zatim se napuni na kockice narezanim lukom, koji svakom zalogaju daje hrskav i oštar šmek. Uz njega ide posuda ajvara, piše oduševljeni Amerikanac.
Isti somun koristi se i za sendvič sa prženom piletinom, koji je toliko veliki da se jedva može podići jednom rukom. Uz hrskavu piletinu, Milunović dodaje hrskavu salatu od kupusa, kisele krastavce i urnebes, srpski premaz od feta sira i tucane paprike.
Još jedan hajlajt je sočni sendvič s pečenom jagnjetinom. Da ne bi bio suv, kuvar narezano jagnje stavlja u soft od pečenja.
Milunović se nada da će uskoro napustiti „kuhinju u oblaku“ i otvoriti restoran od cigle i maltera, ali ne zna kada će to tačno moći da ostvari. Najviše od svega želi da komunicira sa ljudima koji uživaju u jelima srpske kuhinje, preneo je portal DDL.