Davne 1920. godine u centralnom beogradskom kvartu osnovan je Beogradski radnički sportski klub, u prostorijama današnje gimnazije.
Rad Sportskog društva je bio zabranjivan u periodu 1930. i 1931. godine zbog širenja ideja o radničkim pravima i otporu režimu, a 1941. godine cela arhiva je spaljena kako bi se sprečilo da do nje stigne okupator.
Radnički je sve preživeo, obnovljen je 1944. godine, dve godine pre nego što se u komšiluku rodio Dušan Ivković.
„Duda je stanovao preko puta Radničkog, upoznali smo se negde 1962, 1963. godine, ja sam bio dečak od 12, 13 godina, a on Gimnazijalac. Naše druženje je bilo svakodnevno u Radničkom, divno, divno, nezaboravno vreme... Sećam se, za dane slave porodice Ivković, odlazili smo kod njih u kuću, na kolače...“, kaže za Sputnjik sport Ljubinko Veselinović, potpredsednik SD Radnički.
Duda Ivković i Ljubinko Veselinović
© Foto : Ljubinko Veselinović, privatna arhiva
Nekadašnji bokser, osvajač brojnih medalja, svedok je vremena u kom je Ivković, jedan od najboljih košarkaških trenera svih vremena, zamalo postao – bokser.
„Voleo je boks i ispoljavao je veliki talenat. Toma hladni, naš tadašnji trener, imao je pohvale za njegovo majstorstvo u plemenitoj veštini, ali je Duda, zajedno sa bratom Pivom, krenuo u osvajanje košarkaškog sveta“, dodaje Veselinović.
Stariji brat, idol i uzor, Dušana je odveo put košarke. Malo je poznato široj javnosti, ali Ivković je bio sjajan košarkaš i kapiten juniorskog tima Radničkog koji je osvajao trofeje.
„Duda je završio gimnaziju, fakultet i posle odsluženog vojnog roka se vratio u Radnički, kao trener u omladinskoj školi“, podseća Veselinović.
I tu je Ivković osvojio trofej, u istoj sezoni kada je brat Piva sa seniorskim timom Radničkog postao prvak države.
Put je Dudu odveo daleko od Crvenog krsta, vratio se tek na dve sezone, od 1982. do 1984, nakon boravka u Partizanu i Arisu, da bi po odlasku u penziju odlučio da se posveti svojoj prvoj ljubavi.
„Uvek je bio prisutan, čak i kada je bio u Grčkoj, Turskoj, uvek se javljao i uvek smo bili na vezi, davao nam je vetar. Uvek je bio prisutan, čak i kada nije bio tu. Trudio se da pomogne, pogotovo u poslednjih šest, sedam godina, dao je sebi veliki zadatak i obavezu, uložio je sebe sa namerom da Radnički dobije veći epitet u odnosu na aktuelni...“, ističe Veselinović.
Istorija Radničkog je veoma turbulentna, pomenuto paljenje arhive je bilo praćeno i potonjim pokušajima da se klub preimenuje, da se zauzmu prostorije, ali je kao jedan pravi velikan uspeo da prebrodi sve poteškoće i doživi stoti rođendan, 2020. godine.
Veselinović, čovek koji je uz sportsku razvio i zapaženu akademsku karijeru, kao verni „Krstaš“, ostao je uz klub, a značajno pojačanje stiglo je u vidu Ivkovića, koji je preuzeo čelnu funkciju Sportskog društva.
„Ja sam u upravi SD Radnički vodio jedan program, bio sam potpredsednik kada je Duda imenovan za predsednika. Na kraju 2020. godine, kada je obeležena stogodišnjica, uz pokroviteljstvo predsednika Srbije Aleksandra Vučića, Duda je trebalo da nastavi da vodi klub i u njegovoj 101. godini... Nažalost, to je kratko trajalo...“, kaže Veselinović.
Dudin amanet ostaje – Radnički mora biti ono što je nekada bio i što zaslužuje, kao klub iz koga su potekli velikani poput braće Ivković, Svetlane Kitić, Momira Kecmana, Miroslava Čitakovića, Ljubiše Tumbakovića...
„Duda je otišao, Radnički je ostao bez Dude, ali nama ostaje da, uz obećanje predsednika Srbije, obnovimo sportski hram Radničkog kako bismo i u narednih stotinu godina mogli da animiramo omladinu, da usmeravamo na sport uz dobre ljude. Radnički je uvek zagovarao ideju da se i bavi sportom i uči jer je sport, rekao bih, doping i za učenje i za život“, dodaje Veselinović.
Naš sagovornik, kao Ivkovićev prvi saradnik u Radničkom, ima pred sobom veliki zadatak i obavezu – da nastavi tamo gde je Duda stao i kaže da će se truditi, zajedno sa članovima društva i Upravnim odborom da Radnički ponovo učini velikim.