Prema rečima bivšeg dopisnika srpskih medija iz Berlina Miroslava Stojanovića, socijaldemokrate koji su do skoro bili praktično otpisani, došli su sa oko 15 procenata podrške glasača na oko 25 procenata, dok je unija CDU/CSU za pola godine strmoglavo pala sa nešto iznad 34 procenta, do između 20 i 22 odsto podrške birača.
„Interesantno je da padaju i akcije Zelenih, koji su u jednom času bili u velikom uzletu i računalo se da će Nemačka prvi put u istoriji dobiti ’zelenog‘ kancelara, odnosno kancelarku Analenu Berbok. Međutim, desilo se nešto krajnje neočekivano, pa je podrška toj stranci pala na oko 15 ili 16 procenata. U svakom slučaju, ono što jeste sigurno je da su ovo najneizvesniji izbori u Nemačkoj u poslednjih nekoliko decenija“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
Koliko je realna nemačka „semafor koalicija“
Stojanović napominje da je porastu popularnosti Socijaldemokratske partije doprineo njihov kandidat za kancelara Olaf Šolc, aktuelni vicekancelar i ministar finansija, koji je u televizijskim duelima sa protivkandidatima Arminom Lašetom iz CDU i Analenom Berbok iz Zelenih ostavio utisak najubedljivijeg, najpouzdanijeg i najkompetentnijeg. On, kako navodi, jeste čovek sa velikim političkim iskustvom i lično je doprineo da podrška njegovoj partiji poraste za deset procenata, pa sudeći prema trenutnim analizama javnog mnjenja, socijaldemokrate imaju velike šanse da budu te koje će povlačiti prvi potez i napraviti koaliciju, a sam Šolc bi se našao na mestu kancelara.
„Matematički gledano moguće je nekoliko varijanti, a najčešće se govori o takozvanoj ’semafor koaliciji‘, koju bi činili ’crveni‘, odnosno socijaldemokrate, zatim ’žuti‘ liberali i partija Zelenih. Manevarski prostor i prednost SPD-a u odnosu na konzervativce leži i u tome što ovoj koaliciji može da se pridruži i nemačka Levica, sa kojom socijaldemokrate do sada nisu htele u koaliciju, ali su sada očigledno raspoloženi da im pruže šansu da uđu u vladu. Što se konzervativaca tiče i oni bi rado sa Zelenima i liberalima, ali raspoloženje unutar ekološke partije je takvo da bi njihovo članstvo radije u koaliciju sa ’crvenima‘, jer već imaju iskustvo međusobne saradnje još iz vremena Gerharda Šredera“, ukazuje iskusni novinar i dodaje da će buduća nemačka vlada, po svoj prilici, zavisiti od toga na koju će se stranu okrenuti Zeleni, kao nezaobilazni faktor u sastavljanju naredne vodeće koalicije.
Šta bi Srbiji i Balkanu doneo povratak Levice?
Na pitanje šta bi Srbiji i Balkanu doneo povratak Levice u Nemačkoj, Stojanović kaže da se nemačka spoljna politika neće mnogo menjati ko god da formira iduću vladu, jer su neke koordinate već napravljene i ta zemlja ima neku vrstu liste spoljnopolitičkih prioriteta koje se pridržavaju sve vlade.
„Primera radi, prva službena poseta dolazećeg i poslednja odlazećeg kancelara uvek je poseta Francuskoj, zbog osećanja da bez pomirenja ta dva naroda, koja su na Rajni vodila krvave ratove, ne bi bilo ni stabilnosti u Evropi. Druga poseta je uvek Sjedinjenim Američkim Državama, prema kojima pre svega zapadni Nemci, a sada i ujedinjena Nemačka imaju neku vrstu posebnog duga i obaveze. Ali, svet se promenio i na toj listi nemačkih prioriteta iz ekonomskih, političkih i geostrateških razloga tu su sada i Kina i Rusija. Što se Srbije tiče, potencijalni odlazak konzervativaca sa vlasti mogao bi doneti određenu promenu u pogledu nekih akcenata koji ne moraju biti povoljni po nas“, kaže Stojanović.
Zeleni oštri prema Kini i Rusiji
U tom smislu, kako dodaje, ukoliko bi u novoj koaliciji Zelenima pripalo mesto vicekancelara i šefa diplomatije, neki akcenti bi sigurno bili vidljiviji.
„Zeleni su veoma oštri i kritični u oblastima koje su za nas delikatne i interesantne, poput ekologije, ljudskih prava i slobode štampe, a posebno žestok kurs imaju prema Rusiji i Kini, što bi za nas zaista moglo da bude nepovoljno. Oni bi taj kurs sasvim sigurno diktirali i potencirali, čak više od socijaldemokrata sa kojima je Srbija imala promenjiva iskustva u vreme njihove vladavine, od kancelara Vilija Branta, preko Helmuta Kola, do Gerharda Šredera. Interesantno je da su upravo socijaldemokrate i Zeleni od bivših pacifista koji su u vreme Vijetnamskog rata i drugih američkih intervencija praktično predvodili jak mirovni pokret u Nemačkoj i mogli da izvedu veliku masu ljudi na ulice, prvi put nakon Drugog svetskog rata uveli Nemačku u jedan rat, u bombardovanje SRJ, odnosno Srbije. Tako da smo mi sa kancelarom socijaldemokrat Gerhardom Šrederom, imali problematična iskustva 1999. godine“, podseća novinar.
Šreder je, dodaje, kasnije priznao da je sve to učinjeno bez ikakve saglasnosti Ujedinjenih nacija i da je to bila greška, ali od tog priznanja nije bilo velike vajde.
„Dakle, što se tiče ekonomskih odnosa koji su nama sigurno važni, tu se ništa bitnije neće menjati, ali u spoljnopolitičkoj sferi, ukoliko dođe do još jačeg zaoštravanja između, recimo, Vašingtona i Pekinga, ka čemu se po svemu sudeći ide, sigurno je da će biti oštriji glas Zelenih da Srbija, na neki način, usklađuje tu famoznu spoljnu politiku sa Evropskom unijom. Naime, iako kancelar u Nemačkoj uglavnom vodi glavnu reč, pozicija šefa diplomatije je vrlo važna i on, na neki način, može da nameće određene stvari“, navodi Stojanović.
U svakom slučaju, zaključuje sagovornik Sputnjika, iako ankete ukazuju da bi nakon ovih izbora za Bundestag konzervativci, odnosno Hrišćansko-demokratska unija i Hrišćansko-socijalna unija iz Bavarske posle 16 godina mogli izgubiti kancelarski tron, nije isključeno da bi se do 26. septembra stvari mogle promeniti, imajući u vidu dosta komplikovan izborni sistem u Nemačkoj.