Upozorenje stručnjaka: Promene u školi pogubne po decu — ugroženi i generacije i zdravlje nacije

Zbog sve lošije epidemiološke slike, od ponedeljka 20. septembra đaci sedmih i osmih razreda u devet opština prelaze na kombinovanu nastavu. Učenici srednjih škola u 45 gradova, uključujući i Beograd, imaće nastavu koja podrazumeva kombinovanje odlaska u školu i nastave na daljinu, a odeljenja su podeljena u grupe.

Treći model, isključivo onlajn nastava, uvodi se u srednjim školama osam opština najviše pogođenih koronom, kao i na Kosovu i Metohiji.

Ministarstvo prosvete objavilo je i šta činiti u slučaju da se virus pojavi u razredu, a pravila postupanja zavise od toga po kom je od tri modela nastava organizovana, odnosno da li su odeljenja podeljena u grupe.

Školski psiholog sa bogatim iskustvom Biljana Lajović kaže da se nedovoljno govori o posledicama života u pandemiji po decu, a da ponovni prelazak na onlajn nastavu možemo da posmatramo iz nekoliko uglova. Prvi je ono što je bazična stvar sistema obrazovanja, da obrazuje decu, da ih nauči da misle, rešavaju probleme, da ih nauči da uče.

Lajovićeva je sigurna da je ta osnovna funkcija u lošem stanju, da efekti nisu dobri, ali da je jednako važan drugi deo ove priče, psihološki aspekt, posledice koje su po decu pogubne.

„Deci se remeti razvijanje, odrastanje, druženje, učenje socijalnih veština. Treći ugao se odnosi na organizaciju porodice, jer kad god imate pristupe koji su čas ovakvi, čas onakvi, to potpuno remeti porodičnu dinamiku. Uvodi roditelje u novu ulogu za koju oni nisu obučeni. Roditelji ne postoje zbog toga da bi decu učili, nego postoje zbog toga da bi bili roditelji, da bi obavljali svoje potpuno drugačije uloge u odnosu na one koje obavljaju učitelji i nastavnici“, kaže Lajovićeva.

Naša sagovornica radila je u Institutu za unapređenje obrazovanja Republike Srbije kao koordinator jedinice za prevenciju nasilja Ministarstva prosvete, bila je i savetnik ministra za razvoj obrazovanja, a dve decenije radila je kao školski psiholog, bavila se i psihoterapijom. Iako je u penziji, još radi sa decom.

Ona dodaje da je svesna da smo u pandemiji, u posebnim uslovima, ali da situacija koja se neprestano menja i razlikuje u odnosu na različite grupe, stvara potpuni nered. Kaže da je ozbiljno zabrinuta kako će se sve ovo odraziti na generacije, na zdravlje nacije.

„Mi već imamo situaciju da se svaki previše dinamičan period, koji je bio poslednjih 20 i nešto godina, uvek odražava na decu. Od ’90-ih godina imali smo štrajkove, mobilizacije i ratove, 1999. godine i bombardovanje. Mi stalno imamo neko vanredno stanje. U takvim uslovima jednog ozbiljnog stanja produženog stresa u kome žive naša deca, u kome živimo mi, u kome svaka nedovoljno dobra organizacija još potencira negativan efekat, zaista mislim da je ovo previše. Možda je gruba reč da kažem haotično, ali ovo unosi previše nereda i ostavlja ozbiljne posledice.“

Lajovićeva kao zbunjujuće za decu navodi i primere segmenata života koji se potpuno normalno odvijaju, bez obzira na koronu, deca ih vide, a u mnogima i sama učestvuju. Ona kaže da je to ne samo zbunjujuće, da je pre svega, kako kaže, životno nekorektno.

„Hajde da postavimo na tas sportski događaj ili kafić, klub ili pozorišnu predstavu. Ovim ne želim da kažem da sam protiv toga, ali ako može da se ide u pozorište, u kafić, na utakmicu, čemu sve ovo. Pre neko veče je u Areni bio jedan veliki značajan sportski događaj, ali zar je moguće da neko misli u ovoj državi da je škola manje važna?! U ponedeljak deca ne idu u školu, a juče su mogla da odu na utakmicu, bilo je mnogo roditelja sa decom, bez maski, bez rastojanja, bez poštovanja osnovnih epidemiološki mera“, kaže Lajovićeva.

Ona podseća da smo sličnu sliku mogli da vidimo i dan ranije, na državni praznik, takođe je bilo mnogo ljudi na istom mestu. Dodaje da sve ove slike vide i deca koja se pitaju zašto za njih važe druga pravila.

„Zapravo im šaljemo poruku — sve je ovo drugo važnije od škole. Ako možete da idete na utakmicu, koje je logično objašnjenje zašto se ne može u školu? Ja ne umem da ga nađem, sa toliko godina iskustva ja ne znam šta bih rekla deci, odnosno učenicima kad bi me pitali zašto je dozvoljeno da se ide na ova mesta, a škola ide onlajn“, ističe.

Lajovićeva dodaje da je nedavno radila projekte sa srednjoškolcima iz raznih škola, dominantno gimnazijalcima. Kaže da se svi kojima je iole važna škola, kojima je stalo da budu dobri đaci, strašno žale i kažu da su svesni da ne znaju dovoljno, da su svesni da imaju ogromne rupe u znanju i da ne znaju kako će to nadoknaditi.

„Oni koji su blizu mature pitaju se, ako je i na fakultetu tako, šta onda. Jedan dečak mi je rekao, ja želim da studiram medicinu, ali se bojim kakav ću ja biti lekar, ako to bude izgledalo kao ovo. Pa ja neću biti siguran u to kako lečim ljude. To vam kaže dete od 17 godina, znači i oni su zabrinuti za taj aspekt. A kad se završi škola, kad prođe vreme kad su onlajn, oni izađu napolje ili u kafić ili negde u kraju i druže se, stvarno ne razumem u čemu je suština“, kaže Lajovićeva.

Ona smatra da bi odrasli, oni koji su nadležni za organizaciju, ali i roditelji, trebali da porazgovaraju sa decom, pre svega sa učenicima sedmih i osmih razreda i srednjoškolcima, jer su oni već dovoljno zreli da mogu da daju konstruktivan predlog šta činiti u ovoj situaciji, uostalom, do danas ih niko nije pitao šta im nedostaje.

„Hajde da nešto uradimo, da probamo da pratimo neki tok i da izađemo iz ovog začaranog kruga stvaranja nereda, jer mi živimo u jednom sistemu koji sad više nema nikakvu strukturu. Upravo to je prava reč, faktički nema strukture. Od petka do ponedeljka ne znate šta je, ne znate ko će, kako će, šta će... Kakvu poruku društvo šalje? Koliko nam je škola važna, koliko nam je obrazovanje važno, osim deklarativne priče“, zaključuje Lajovićeva.