SRBIJA

Baražna vatra iz „kukuruz lige“: Došlo vreme da se na Srbe ispaljuju ćorci

Svakodnevni regionalni, prozapadni, NATO-osvešćeni ili autošovinistički napadi iz same zemlje na Srbiju, njenu Crkvu, himnu i zastavu, toliko u ovom vremenu deluju bizarno i marginalno, da možda i ne zaslužuju komentar. Kao da je reč o izazivačima i provokatorima iz neke nižerazredne ili sportsko-provincijskim rečnikom iz — kukuruz lige.
Sputnik
Ali, ipak, kao kad se mnogo komaraca ustremi istovremeno da ujede i oseti krv, i u javnosti se sada stiče utisak masovnosti, ozbiljno koordinirane akcije, frontalne strategije sa jasnim ciljevima protiv Srba.
A u stvari — ćorak do ćorka. Promašaj do promašaja. Od debakla do fijaska.
I umesto da uvređeno guslamo kao „žrtve napada“, da kukamo na nepravdu ili da dokazujemo ispravnost srpske pozicije u današnjim regionalnim okvirima, osvrnućemo se sažeto na besmislenost ataka sa kojima se Srbija suočava.
Baražna vatra na Srbiju ćorcima
Zar je potrebno ozbiljno analizirati poruku hrvatskog predsednika Zorana Milanovića da je on protiv „mlataranja zastavama“ izrečenu baš u danu kad su Srbi obeležavali svoj praznik — Dan jedinstva i slobode ističući zastave Srbije?
Treba li se uopšte osvrtati na činjenicu da je u istom danu, a više od dve decenije posle ratnih sukoba, Priština po ko zna koji put najavila tužbu protiv „srpskog genocida“, a Zagreb zahtev za ratnu odštetu od Beograda?
Vredi li ikako polemisati o sumanutoj nameri nekoliko stotina ekstremista da pod ideološkom komandom Mila Đukanovića zapaljenim automobilskim gumama spreče dolazak srpskog patrijarha i mitropolita crnogorsko-primorskog u Cetinjski manastir?
Ima li smisla i osvrtati se na opskurno-provokativni gest učiteljice iz Novog Pazara, koja je pod zaštitom Sulje Ugljanina, đacima prvog školskog dana umesto himne države Srbije u kojoj živi i radi, pustila takozvanu sandžačku ili bošnjačku himnu?
Kako ozbiljno odgovarati predsednicima Hrvatske i Crne Gore koji udruženo, „zabrinuto“ i evroatlantski arogantno dele lekcije Srbiji i „lupaju packe“ Rusiji, okrivljujući je za izazivanje nestabilnosti u regionu?
Da li je uputno trošiti vreme na pokušaj kretenizacije javnog mnjenja nebulozama da Srbija i Rusija u stvari svađaju lidere po Crnoj Gori i koče reformski napredak te zemlje?
Na koji način, osim sa ironične distance, ocenjivati farsičan pokušaj Sarajeva da izazove diplomatski rat sa Beogradom, pošto je u Srbiji uhapšen Edin Vranj, ratni službenik policije BiH, osumnjičen za ratni zločin protiv srpskih zarobljenika?
Kako biti ozbiljan i relevantan, a polemisati, na primer, sa političkim marginalcima u Srbiji (imena poznata redakciji), koji se bez argumenata i suvislosti sele od studija do studija, od nacionalnih frekvencija do prozapadnih glasila, šire zastave Vojvodine, vređaju srpske episkope, bljuju mržnju prema Rusiji, Ustavu i državnim simbolima?
Zar se moramo osvrtati na intelektualce, analitičare, politikante i tolerantne regionalne „pomiritelje“ koji su kao po komandi skočili da osude to što su prvi put Srbija i Republika Srpska istovremeno donele zakon o zaštiti ćirilice?
Ne zaslužujemo kukuruz ligu
Vodila je Srbija mnoge velike i časne bitke, ali je lutala i u ćorsokake, tukla se i sa mnogo jačima od sebe, ulazila u unapred izgubljene ratove, junački probijala frontove, nemudro se zaletala, gubila saveznike i podnosila žrtve. Snosila je i odgovornost za svoje zločine i greške.
Ali zbog svoje velike istorije, Srbija ne zaslužuje da učestvuje u ovoj regionalnoj „kukuruz ligi“ u koju roj agresivnih i upornih napadača pokušava da je uvuče.
Zato, i glave i zastave gore!
Ne priliči ni veličini ni duhovnoj vertikali Srbije, kako bi se na asfaltu reklo, da se šiba sa — boranijom.
SRBIJA
Dan srpskog jedinstva u slikama /foto/
Komentar