Ali, ipak, kao kad se mnogo komaraca ustremi istovremeno da ujede i oseti krv, i u javnosti se sada stiče utisak masovnosti, ozbiljno koordinirane akcije, frontalne strategije sa jasnim ciljevima protiv Srba.
A u stvari — ćorak do ćorka. Promašaj do promašaja. Od debakla do fijaska.
I umesto da uvređeno guslamo kao „žrtve napada“, da kukamo na nepravdu ili da dokazujemo ispravnost srpske pozicije u današnjim regionalnim okvirima, osvrnućemo se sažeto na besmislenost ataka sa kojima se Srbija suočava.
Baražna vatra na Srbiju — ćorcima
Zar je potrebno ozbiljno analizirati poruku hrvatskog predsednika Zorana Milanovića da je on protiv „mlataranja zastavama“ izrečenu baš u danu kad su Srbi obeležavali svoj praznik — Dan jedinstva i slobode ističući zastave Srbije?
Treba li se uopšte osvrtati na činjenicu da je u istom danu, a više od dve decenije posle ratnih sukoba, Priština po ko zna koji put najavila tužbu protiv „srpskog genocida“, a Zagreb zahtev za ratnu odštetu od Beograda?
Vredi li ikako polemisati o sumanutoj nameri nekoliko stotina ekstremista da pod ideološkom komandom Mila Đukanovića zapaljenim automobilskim gumama spreče dolazak srpskog patrijarha i mitropolita crnogorsko-primorskog u Cetinjski manastir?
Ima li smisla i osvrtati se na opskurno-provokativni gest učiteljice iz Novog Pazara, koja je pod zaštitom Sulje Ugljanina, đacima prvog školskog dana umesto himne države Srbije u kojoj živi i radi, pustila takozvanu sandžačku ili bošnjačku himnu?
Kako ozbiljno odgovarati predsednicima Hrvatske i Crne Gore koji udruženo, „zabrinuto“ i evroatlantski arogantno dele lekcije Srbiji i „lupaju packe“ Rusiji, okrivljujući je za izazivanje nestabilnosti u regionu?
Da li je uputno trošiti vreme na pokušaj kretenizacije javnog mnjenja nebulozama da Srbija i Rusija u stvari svađaju lidere po Crnoj Gori i koče reformski napredak te zemlje?
Na koji način, osim sa ironične distance, ocenjivati farsičan pokušaj Sarajeva da izazove diplomatski rat sa Beogradom, pošto je u Srbiji uhapšen Edin Vranj, ratni službenik policije BiH, osumnjičen za ratni zločin protiv srpskih zarobljenika?
Kako biti ozbiljan i relevantan, a polemisati, na primer, sa političkim marginalcima u Srbiji (imena poznata redakciji), koji se bez argumenata i suvislosti sele od studija do studija, od nacionalnih frekvencija do prozapadnih glasila, šire zastave Vojvodine, vređaju srpske episkope, bljuju mržnju prema Rusiji, Ustavu i državnim simbolima?
Zar se moramo osvrtati na intelektualce, analitičare, politikante i tolerantne regionalne „pomiritelje“ koji su kao po komandi skočili da osude to što su prvi put Srbija i Republika Srpska istovremeno donele zakon o zaštiti ćirilice?
Ne zaslužujemo — kukuruz ligu
Vodila je Srbija mnoge velike i časne bitke, ali je lutala i u ćorsokake, tukla se i sa mnogo jačima od sebe, ulazila u unapred izgubljene ratove, junački probijala frontove, nemudro se zaletala, gubila saveznike i podnosila žrtve. Snosila je i odgovornost za svoje zločine i greške.
Ali zbog svoje velike istorije, Srbija ne zaslužuje da učestvuje u ovoj regionalnoj „kukuruz ligi“ u koju roj agresivnih i upornih napadača pokušava da je uvuče.
Zato, i glave i zastave gore!
Ne priliči ni veličini ni duhovnoj vertikali Srbije, kako bi se na asfaltu reklo, da se šiba sa — boranijom.