Kako kaže, Borelj je pred Evropskim parlamentom ponovio već poznatu tezu da Rusija svojom politikom pokušava da podeli EU, ali je u svom govoru zapravo pokazao da je uzrok podela na drugom mestu.
Nerealna očekivanja Brisela
„Šef evropske diplomatije rekao je da Rusija želi pojedinačne razgovore sa važnim državama-članicama EU, mimo Brisela, čime je izgleda svima stavio do znanja da pored važnih postoje i nevažne države u EU. Dakle, on koji se zalaže za jedinstvo Unije, za jedinstveni nastup prema Rusiji, zapravo je pokazao da u EU zaista postoje podele, za koje Moskva nije kriva“, primećuje Adamović.
On je uveren da potencijalna želja Borelja da takvom izjavom, između ostalog, pritisne i Nemačku zbog izgradnje „Severnog toka 2“, neće dati rezultate.
„Taj projekat je od velikog nacionalnog interesa za Nemačku i ona se sopstvene politike i odnosa sa Rusijom neće odreći, a to neće učiniti ni druge države EU, poput Francuske ili Mađarske. Pritom, iako su što bolji odnosi sa Rusijom u interesu Evropske unije, ona jednostavno nije u stanju da formuliše pozitivnu politiku prema Moskvi, pravi niz pogrešnih poteza i sledi američku antirusku politiku. Upravo zato određene države-članice i žele da zadrže pojedinačni odnos sa Rusijom, jer vode računa o sopstvenim nacionalnim interesima“, kaže Adamović.
Unutrašnja borba EU
Milan Igrutinović iz Instituta za evropske studije objašnjava da zbog složene strukture EU i načina vođenja spoljne politike, kao i zbog geografije i prirode ekonomskih odnosa na Evropskom kontinentu, zajedničko vođenje spoljne politike EU prema Rusiji nije bilo nešto što je u praksi bilo potpuno moguće.
„Zajednička spoljna politika prema Rusiji se ogleda, na primer, u postojanju režima sankcija koje su poslednjih godina primenjivane u nekoliko talasa. One su, manje-više ustaljene, obnavljaju se na svakih šest meseci, a sve članice EU jednoglasno ih odobravaju. Sa druge strane, postoji varijetet odnosa Rusije sa pojedinim zemljama Evropske unije, a najpoznatiji primer je, naravno, završetak ’Severnog toka 2‘ sa Nemačkom, čemu se Amerika dugo protivila, a onda je tokom proleća, na neki način, zbog svojih interesa popustila Nemačkoj“, objašnjava Igrutinović.
Rusija, dodaje naš sagovornik, ima osetno bolje odnose sa zemljama Mediterana nego sa svojim neposrednim zapadnim susedima, odnosno zemljama istočne Evrope, pa voditi jedinstvenu politiku prema tako velikom susedu Evropske unije kao što je Rusija, pritom u tenzičnim odnosima nakon sukoba u Ukrajini i tokom ovog režima sankcija, naprosto nije lako.
„Zato ovim Borelj, na neki način, pokazuje jednu internu frustraciju briselske administracije. Činjenica je i da su odnosi dve strane u dubokoj stagnaciji, kako vreme protiče, to izgleda kao permanentno nazadovanje u odnosima jer nema boljitka, a na kraju neka taktika Rusije prema EU i jeste da izbegava Brisel, a da više razgovara ili sarađuje sa pojedinim državama članicama u skladu sa svojim principima i načelima. Tako da je sa stanovišta EU ovo jedna unutrašnja borba za uspostavljanje koherentnog nastupa prema Rusiji, da se ta politika koliko je moguće zadrži u zajedničkim rukama, a da ona bude i efektivna“, navodi Igrutinović.
U tom smislu je, smatra naš sagovornik, Boreljova poruka bila donekle upućena svim državama, da podseti da je Rusija pomalo ispala iz fokusa, a da je u fokus došla Kina i briga oko odnosa Amerike prema EU.
„Iako se očekivalo da će se Trampovim odlaskom odnosi EU i Amerike nekako magično zaceliti, to se ne dešava, a Bajdenovi koraci, između ostalog i u Avganistanu, pokazuju da će tek biti problema u odnosima između dve strane. Zato Borelj pokušava da kaže da EU ima jednog suseda prema kome treba da ima zajedničku politiku i da bi bilo dobro da ona ima pozitivne elemente na osnovu kojih može da se gradi, a ne da se ona zadržava samo na politici sankcija i obostranim minusima koji nijednoj strani ne idu u korist“, zaključuje Milan Igrutinović.