Da li dokaze o stradanju Srba poseduju i strane obaveštajne službe

Najavu otvaranja arhiva OVK, koja je kosovsku javnu scenu pretvorila u poprište na kojem se poslednjih nekoliko dana žučno razmenjuju uvrede, optužbe i nemušta opravdanja, Aljbin Kurti je objasnio potrebom da se razjasne sudbine nestalih. Istina, on ne misli da tragovi do nestalih vode preko dokumentacije OVK, već, kako je objasnio, preko arhiva u Beogradu.

„Imamo arhive naše države o OVK i vrlo smo transparentni, ali moramo razjasniti sudbinu nestalih. Zato moramo otvoriti arhive u Beogradu, jer ubistva i prikrivanje masakra, a zatim i ekshumacije nisu izvršili srpski građani, već država Srbija na organizovan način i to se nalazi u srpskim arhivima“, rekao je Kurti.

Korak ka otkrivanju istine o nestalim Srbima

Kurtijevo priznanje da arhivi OVK ipak postoje, daleko je važnije od pokušaja da odluku o njihovom otvaranju prištinskoj javnosti opravda iznuđivanjem recipročnog poteza od Beograda. Sada kada je i defakto potvrđeno postojanje dokumenata o zločinima počinjenim nad Srbima, nameće se pitanje gde se nalaze fondovi, ko ih čuva te da li je Priština zaista voljna da ih ustupi ili je ovo još samo jedno namigivanje u procesu dijaloga kojem se ne nazire kraj.

Prof. dr Duško Čelić nema dilemu oko toga da li takva dokumentacija postoji. U razgovoru za Sputnjik on kaže da dosadašnja saznanja pokazuju da je OVK bila paravojna formacija organizovana prema vojnim načelima, da je imala komandnu i organizacionu strukturu te da se znalo ko je komandovao jedinicama, odnosno zonama odgovornosti tzv. Vojske Kosova. Sve to, po njemu, ukazuje na to da postoji nekakva dokumentacija, nazovimo je, kaže, i arhivom Oslobodilačke vojske Kosova.

„U nekim predmetima su već izvođeni dokazi, u smislu pisanih dokaza i beležaka čuvara logora, kao recimo u slučaju Drenice. I jedan broj komandanata tzv. Vojske Kosova je priznao da su vodili evidencije o operacijama koje su izvodili, pogubljenjima i zločinima. Uveren sam da arhivi postoji, ali sam isto tako uveren da Beograd ne može da dođe do njih. Ovo je priča za pregovaračkim stolom.“

Ukoliko bi Srbija dobila uvid u arhiv OVK, bio bi to korak ka otkrivanju istine o nestanku Srba sa Kosova i Metohije. Dva su kanala, ukazuje Čelić, koja vode do istine, prvi je arhiv do kojih ne veruje da ćemo doći i drugi su suđenja u Hagu, gde eventualno može da ispliva neki detalj vezan za nestanke, kidnapovanja i druge ratne zločine.

Šta znaju obaveštajne službe

Tragom činjenice da je najpodrobnije podatke o zločinu u Starom Gracku, kada je ubijeno 14 žetelaca, u svojim izveštajima ponudila britanska služba, Živojin Rakočević ukazuje i na treći, sigurni izvor arhivske građe — zapadne obaveštajne službe, na prvom mestu američka, koja je OVK stavila na listu terorističkih organizacija.

„Podrazumeva se da su za tu odluku imali dokaze, dokumente, procenu stanja i kapaciteta organizacije koju su stavili na listu. Kfor i njegova obaveštajna služba, potom i pojedinačne obaveštajne službe zemalja koje su u Kforu učestvovale, uključujući i ličnu arhivu pojedinaca, poseduju veliki broj dokumenata, procena, izveštaja, video-zapisa ili presretnutih dokumenata. Iz istrage o zločinu u Starom Gracku se može videti da je sa strane britanske službe slučaj odrađen profesionalno i do detalja. Politika je tu istinu uništila, uprkos svim dokazima i činjenicama, slučaj je ostao nerešen.“

Kada je reč o jedinstvenom arhivu OVK, Rakočević izražava sumnju u njegovo postojanje, ali veruje, kaže, da postoje dokumenta ili zbirke dokumenta u vlasništvu najmoćnijih ljudi Kosova. On podseća da su odmah posle sukoba tri najmoćnije političke partije, Rugovina, Tačijeva i Haradinajeva, imale neke oblike organizovanih tajnih službi i da bi u njima trebalo tražiti delove tog arhiva.

„S obzirom da su u tom periodu, a i kasnije, svi oni radili jedni protiv drugih, došlo je do neke vrste ravnoteže moći i u toj oblasti i nikome u ovom trenutku ne bi bilo u interesu da isporuči ili ’otvori‘ svoj arhiv. Sadašnja Kurtijeva vlast u najvećoj meri nema pristup tim dokumentima, sem ako neko od ovih struktura nije upravo Kurtiju isporučio ta dokumenta“, smatra Rakočević.

U spremnost Prištine da se suoči sa zločinima koje su počinili članovi OVK, Čelić ne veruje. On je pre spreman da poveruje da iza svega stoji pokušaj da se skrene pažnja sa suđenja u kojima je nedvosmisleno ukazano da je Oslobodilačka vojska Kosova učestvovala u sistematskom proganjanju i ratnim zločinima nad Srbima na KiM.

„Sumnjam, zaista sumnjam da će Priština dostaviti bilo šta što ima veze sa arhivom tzv. Oslobodilačke vojske Kosova. Pre bih rekao da je priča iz Prištine pokrenuta da bi se došlo do nekakve dokumentacije i arhivske građe iz vojnih arhiva u Srbiji, što se uklapa u opštu konstrukciju Prištine da su vojne i policijske snage Srbije odgovorne za nestanke i kidnapovanja. Verujem da je reč o dokumentima tehničke prirode koji ne sadrže ništa što bi moglo Prištini da bude interesantno.“

Kako je stvarana mreža OVK

Na pitanje da li bi otvaranje arhiva OVK moglo da promeni sliku rata na Kosovu i konačno obelodani istinu o stradanju Srba, Danica Marinković, sudija u penziji, koja je saslušavala braću Mazreku, kaže da zločin ne zastareva i da istina o zločinima vršenim nad Srbima prevazilazi svu dokumentaciju. Ona je kao sudija Okružnog suda u Prištini bila svedok kako je stvarana mreža OVK.

„Najpre su to bili napadi na policiju, civile, ubistva, bačene bombe, eksplozivne naprave, pokušaj atentata na rektora. Tada je već mogla da se markira OVK mreža ili počeci njenog stvaranja. Ilegalni MUP, u čijoj istrazi je učestvovala, bio je preteča OVK, neprijateljsko udruženje koje je imalo za cilj stvaranje posebne države i pripajanje Albaniji.“

Usledili su, podseća, teroristički napadi koji su kulminirali slučajem Klečka, stravičnim zločinom počinjenim u julu 1998. godine.

„Prethodno su teroristi izvršili napad na Orahovac, tako što su ušli iz nekoliko pravaca u centar, ubijali i otimali ljude. Te civile su prebacili u Mališevo, tu se nalazio štab OVK, gde je jedan od komandanata bio i Fatmir Ljimaj. Tu su razdvajali žene i decu od muškaraca. Braća Mazreku, kada su kod mene davali iskaz, rekli su da je u podrumima bilo zatvora u kojima su mučeni Srbi muškarci. Odatle su ih autobusima i kamionima prebacivali u Klečku. Tamo smo pronašli improvizovani logor ukopan u brdu sa vratima na ulazima i šipkom od železa, a unutra sprave za mučenje, obuću, odeću, dečje stvari. To su bila oteta lica iz Orahovca. Tu sam u krečani videla šaku deteta koja se još uvek dimila.“

Braća Mazreku su prilikom ispitivanja, po rečima Danice Marinković, priznala da su silovala i ubila devojčicu čije ime su saznali nakon što je majka gledajući sve počela da doziva dete. Logori za Srbe koje su u istrazi otkrila braća Mazreku nikada nisu locirani. Usledio je, objašnjava Danica Marinković, Račak, a zatim i bombardovanje. Svedočenje da su u Klečki streljani civili, ostalo je da visi u vazduhu.

U arhivu OVK, pretpostavlja Marinković, mogli bi se naći i predmeti Okružnog suda koje su 12. juna 1999. naoružani pripadnici OVK uzeli iz pisarnice. Cilj je, kaže, bio brisanje tragova zločina.

Otuda otvaranje arhiva OVK nije samo pitanje potvrde obima stradanja Srba na Kosovu i Metohiji, već i jedini način da se rasvetle sudbine na hiljade nestalih i otetih.