DRUŠTVO

„Kad ste poslednji put pojeli nekog“: Neverovatna iskustva srpskog pustolova – sreo čak i ljudoždere

Zoran Zlatić, 69-godišnji Beograđanin, tokom svog života je obišao više od 100 zemalja na pet kontinenata. Boravio je u plemenu ljudoždera u Papui Novoj Gvineji, ronio s ajkulama, išao u potragu za piratskim blagom na Kostariki i za dlaku izbegao brak s 13-godišnjoim princezom južnoameričkog plemena Janomami. A to je samo delić uzbudljivih pustolovina.
Sputnik
Kao avanturista i amaterski entomolog, Zoran je doživeo situacije i svedočio scenama koje uglavnom mogu da se vide samo u filmovima. S mačetom za pojasom, probijao se kroz džungle i prašume, u kojima je skupljao leptire i bube. Upoznavao je nama potpuno nepoznate kulture, narode kojima su čak i udice za pecanje strane i vraćao se sa jedinstvenim suvenirima, poput luka i strela, duvaljke sa strelicama i svirepe plemenske sprave za vađenje očiju.

Uzbudljivi život srpskog avanturiste

U potragu za plemenom ljudoždera Dani u Papuu Novu Gvineju čak je poveo sina, Vladimira Zoroa Zlatića, kome je ime dao po čuvenom fiktivnom junaku. Pre polaska, morali su da potpišu da niko ne odgovara za njihove živote. Krenuli su samo s vodičem iz plemenskog sela, da bi bili koliko-toliko bezbedni, iako potpuna sigurnost u ekspedicijama ne postoji.
Bili su u sred džungle, u zemlji u kojoj, kako Zoran kaže, ni u velikim gradovima skoro nigde nema policije ni vojske.
„Razgovarao sam s poglavicom koji ima krive noge i pitao ga kad su zadnji put pojeli nekoga. On mi je tada rekao da su pre oko godinu i po dana pojeli jednu ženu koja je došla džipom do njih i deci bacala čokoladice. Deca su se tukla, krv puštala jedno drugome, da bi došla do tih čokoladica. Naravno, to je bilo u selu. Ljudi koji su tu bili nisu to prihvatili kao zabavu, već kao da ona divljacima baca čokoladice“, prepričava Zoran za „Sputnjik“.
Zoran Zlatić vraćao se kući sa jedinstvenim suvenirima, poput luka i strela, duvaljke sa strelicama i svirepe plemenske sprave za vađenje očiju.
To nije bilo jedino pleme koje je posetio. Nakon 15 godina pokušavanja, uspeo je da nađe način da se domogne plemena Janomami iz Južne Amerike. Malo je falilo da među njima i ostane. Plemenska princeza odabrala je da baš s njim provede noć i na taj način ga veže za svoj narod.
Običaji su nalagali da mora da pretrpi udarac drvenom toljagom po glavi kako bi dokazao da bi bio dostojan lovac i muž. Zoranu se, naravno, ništa od toga nije dopalo, niti je želeo da ostane, pogotovo kada je saznao da princeza ima samo 13 godina.
Zoran je uz pomoć svoje dovitljivosti i mačete uspeo da se izvuče iz plemena Janomamis.
Okružen starosedeocima koji iščekuju njegov pristanak, primetio je da princezina majka ne skida pogled s njegove mačete. Dosetio se kako da se izvuče. Zatražio je pažnju i isukao sečivo:
„Iz sve snage zamahnem mačetom i odsečem drvo. Oni svi impresionirani mačetom. Onda sam našao jedno mesto na zemlji koje je bilo vlažno i pokazao da mačeta može da služi i kao oružje i kao oruđe za kopanje, sađenje. Ja uzmem mačetu, držim je u ruci i kažem šamanu da ću da je poklonim princezi, da ne mora da dođe kod mene u hamak (smeštaj). Imao sam zapasanu i futrolu, pa je i to htela. Ja dam futrolu ženi, oni se razišli. Kraj priče“.
Sve što je imao, Zoran je potrošio na putovanja. Sada živi uz pomoć penzije, ali i dalje planira nove avanture.

Ostrvo Kokos, ajkule i piratsko blago

Jednom prilikom iz Montreala je pošao za London. U avionu je u časopisu pročitao priču o ostrvu Kokos, na Kostariki, poznatom po tome što je bilo „banka“ svih pirata 18. i 19. veka. Zainteresovao se za to da li je na ostrvu zaista zakopano, kako se veruje, sedam kovčega s blagom, vrednim od tri do pet milijardi dolara. Tamo je proveo više od tri meseca, u tri ekspedicije.
Zoran je upoznao nama nepoznate narode, kojima su čak i udice za pecanje strane.
Prvog dana Zoran i njegova ekipa tragača „napali“ su ostrvo sa 25 detektora metala. Pošto je zlato teško, verovali su da je zakopano na plaži ili obodima džungle. Posle samo pola sata potrage, detektor je počeo da „vrišti“. U pesku su pronašli 32 metalne poluge.
„Ljubomir Perunović, kao poznavalac metala, izvukao je ‘nožekanju’, zagrebao i pogledao tu na pesku šta smo našli. Bio je to kalup za pravljenje đuladi. Kad je to video, pogledao je velike poluge i rekao da smo pronašli olovo, a ne srebro. To je zaključio i bacio sve nazad“, priča nam Zoran.
O tim polugama nije bilo reči sve do pre oko 10 godina, kada je Zoranu prijatelj javio da je u knjigama otkrio nešto što je moglo da promeni ishod njihove potrage.
„Pronašao je da su pirati bili pametni ljudi, nisu bili budale. Oni bi iskopali rupu dubine do pet metara i tu spustili sanduk s blagom. To bi onda zatrpali do metar i po visine i tu stavili neko đubre od metala, kao ono što smo mi našli, da bi obeshrabrili one koji traže blago. Blago je definitivno bilo ispod. Rešen sam da pronađem to blago i to ću učiniti“, odlučan je Zoran.
Planiranje putovanja rekama Venecuele do plemena Janomamis.
Zoran je više puta u životu ronio s ajkulama. Jednom je to učinio upravo dok je boravio na ostrvu Kokos:
„Dva ronioca i ja tražili smo potopljenu galiju nedaleko od obale Kokosovog ostrva. Bili smo na velikoj dubini, nestalno nam je vazduha, pa smo morali da izađemo napolje. Pri izlasku s nekih 150 stopa, odjedanput se smračilo. Bila je to reka ajkula u tri reda. Igrali smo igru prstima ko će da ide prvi. Nažalost, ja sam bio prvi koji je trebalo da prođe kroz ajkule. Osećao sam kako se znojim ispod pet milimetara odela. Došli smo do ajkula, oni su me držali za peraja, da bismo izgledali što veće i opasnije. Ajkule nas nisu ‘fermale’ ni za suvu šljivu. Jednostavno smo stigli do njih, ja sam golim rukama gurao ajkule ne bismo li nekako prošli između čekićara. One uopšte nisu reagovale. Ni najmanji potez, nemir, mogućnost da će nas pojesti ili napasti nisu pokazale“.
Sve što je imao, Zoran je potrošio na putovanja. Sada živi uz pomoć penzije, ali i dalje planira nove avanture. Ne bi prihvatio, kako kaže, ni milion dolara u zamenu za sećanje na bilo koju svoju ekspediciju.
Zoran ne bi prihvatio ni milion dolara u zamenu za sećanje na bilo koju svoju ekspediciju.
Komentar