Njegove naknadne reči da je Joanikije nedostojan zato što se ustoličio uprkos volji „većinske“ Crne Gore nisu ništa drugo nego banalna i providna zamena teza. Jer se verski velikodostojnici, u svakoj veri, postavljaju po verskim pravilima. I ni u jednoj religiji, koliko je poznato, ne postoji opštenarodno glasanje. Niti se traži poštovanje volje većinskog, pa ni manjinskog naroda.
Mitropolit Joanikije postavljen je na osnovu odluke Sinoda SPC, upravo onako kako crkvena pravila nalažu. Koliko je ta odluka dobra ili loša, pitanje je na koje ne odgovara ni većinska ni manjinska Crna Gora, već narod koji veruje u Crkvu koju on predstavlja. I niko više.
Zapaljene gume na barikadama ispred Cetinja
© Radoje Pantović
Na stranu manipulacija o većinskoj „naciji“ jer većinu, i to ne malu većinu Crne Gore, čine vernici SPC.
I nije time ugrožen narod Crne Gore. On je imao priliku da bira i izabrao je — predsednika. Upravo Mila Đukanovića. Pristajući na čast koja mu je ukazana, crnogorski predsednik prihvatio je i pravo i obavezu da ne deli sopstveni narod i bude predsednik i većinskog i manjinskog dela.
I zato je pojavljivanjem na neprijavljenom skupu i podsticanjem nemira on, a ne mitropolit Joanikije, prekršio pravila, i ne samo pristojnosti ni lepog ponašanja, već i zakon i Ustav svoje zemlje.
Sve to podseća na njegovo obećanje dato neposredno posle izgubljenih izbora — „branićemo Crnu Goru i iz šume kao što su to činile generacije predaka“.
I tada je to bila manipulacija — njegovi, mogu slobodno reći — naši, preci branili su Crnu Goru od osmanlija koji su nadirali iz Azije. Zato se srpski narod, kako kaže Njegoš, „zbježa u ove planine“. A Milo brani Crnu Goru od njihovih potomaka. Ne osmanskih, nego potomaka sopstvenih predaka.
I mada se na Cetinju pojavio odlučno i hrabro, iz njega je nestao bez pozdrava. Ali, verovatno mu je u ušima odzvanjalo tih dana bezbroj puta ponovljeno „Dostojan”, pa se pozabavio dostojanstvom novog mitropolita.
„Samo čovek bez dostojanstva bi sebi dozvolio da na takav način, helikopterskim desantom na crnogorsku prestonicu i pod zaštitom pancirskih ćebadi, bude uveden u Cetinjski manastir i da na taj način osramoti tron Sv. Petra Cetinjskog“, rekao je.
Doček patrijarha u Podgorici
© Sputnik / Radoje Pantović
Pretpostavljamo da je predsednik Crne Gore očekivao da će monasi, kao u vreme njegovih predaka, doći pešice, pa se zato pobrinuo da im se na put postavi kamenje, automobilske gume, molotovljevi kokteli i granje. Zbog podvizavanja.
Da li je bio u pravu predsednik države koji u 21. veku organizuje proteste protiv jedne Crkve (zamislite — većinskog naroda) i silom pokušava da je spreči da obavi verski obred, ili Crkva koja je taj obred organizovala, trebalo bi da odluči crnogorski parlament, crnogorski narod, a najbolje — crnogorski sud.
Sudeći po Milovom ponašanju, on zna odgovor. Zato je otišao najpre na brdo, da otcepi Cetinje i promoviše novu naciju „većinski Crnogorac“. Kako nije uspeo, ostaju mu samo — šume.
Ali — ni na brdu ni u šumi, nema većinske Crne Gore.
A na njegov komentar da su „zvona koja su se mogla čuti nakon intronizacije i koja su trebala biti zvona u čast novog mitropolita SPC na Cetinju, zapravo pre bila zvona upokojenja misiji SPC i cetinjske mitropolije u crnogorskom prestonom gradu“, podsetićemo ga na čuvene Hemingvejeve reči:
„Nikad ne pitaj za kim zvona zvone: ona zvone za tobom.“