Beograd je bio na nogama i zbog Patrisa Lumumbe: Kako je uništena svetska solidarnost

Atentat na Patrisa Lumumbu, koji je mučki ubijen 17. januara 1961. godine, kao i velike demonstracije i neredi na beogradskim ulicama, jedna su od tema izložbe „Nesvrstani svet“ koja je povodom 60 godina od održavanja prve konferencije Pokreta nesvrstanih u Beogradu priređena u Muzeju afričke umetnosti.

Postavka koju čine arhivski dokumenti, fotografije, kao i brojni audio i video zapisi posvećeni aktivnosti Pokreta nesvrstanih, podseća nas na neke od ključnih pojmova vezanih za ideju nesvrstavanja – antikolonijalizam, emancipaciju, jednakost, mir, saradnju i solidarnost.

„Reč je o veoma interesantnim televizijskim i radijskim snimcima koje su nam ustupili Radio Beograd i RTS. Audio zapisi sadrže, recimo, govore egipatskog lidera Gamala Abdela Nasera koji je, uz Josipa Broza Tita, bio jedna od vodećih ličnosti u formiranju i delovanju Pokreta nesvrstanih, a posebno u prvim danima. Izdvojili smo i neke zanimljivosti, poput senegalskog pesnika i političara Leopolda Sedara Sengora, koji čita jednu od svojih pesama na radiju“, kaže u razgovoru za Sputnjik jedna od autorki izložbe Emilija Epštajn.

Prva konferencija Pokreta nesvrstanih u Beogradu je značajna jer su na njoj usvojeni ključni elementi jedne nove političke platforme koja je podrazumevala borbu za mir i razoružanje, a protiv podele na ekonomske i vojno-političke blokove.

Na svetskom planu Pokret nesvrstanih je bio usmeren na borbu naroda za slobodu i njihovu emancipaciju od spoljne kontrole i ekonomske eksploatacije, ali i na međusobnu podršku koju su sve države-članice pružale kroz ideju dekolonizacije.

Prema rečima Emilije Epštajn, autorski tim izložbe „Nesvrstani svet“ želeo je da se osvrne na dva aspekta. Prvi je Beograd uoči konferencije, mali grad „na rubu“, nepoznat mnogim učesnicima skupa, koji se priprema i uređuje da dočeka goste iz nesvrstanog sveta, a drugi aspekt je odnos žitelja nekadašnje Jugoslavije prema samoj ideji nesvrstanosti.

„To je veoma ozbiljan aspekt tog vremena. Govorimo o 1961. godini, kada su naši sugrađani veoma burno reagovali na ubistvo Patrisa Lumumbe, koji je život izgubio upravo u previranjima koja su vodila ka potpunoj nezavisnosti Konga. Želeli smo da podsetimo sugrađane na koji način smo, vođeni, naravno, određenom politikom i ideologijom i u skladu s vremenom, bili osvešćeniji za ono što se dešava na mnogo širem, globalnom planu. Tada su se po celom gradu održavali protestni skupovi, ljudi su demonstrirali po fabrikama. Svi ti protesti su bili veoma spontani, kako skupovi podrške narodima Konga, tako i kasnije protesti solidarnosti s narodima Vijetnama. Ta vrsta solidarnosti je danas nezamisliva. Upravo dok smo pravili izložbu zapitali smo se da li je bilo ikakvih protesta solidarnosti povodom onoga što se, na primer, događa u Avganistanu“, napominje Emilija Epštajn.

Prema njenim rečima, dokumentarni materijal na izložbi „Nesvrstani svet“ prikazuje i moćne parole protiv kolonijalizma, rasizma i svetskog imperijalizma koje su se 1961. godine mogle videti na beogradskim ulicama.

U vreme kada nije bilo interneta i kada su se vesti širile po svetu mnogo sporije nego danas, ljudi su reagovali spontano i momentalno. Danas, kada gotovo u sekundi saznajemo šta se događa na najudaljenijim tačkama planete, masovne reakcije uglavnom ostaju zarobljene u virtuelnom svetu, a ljudi, zgroženi, potreseni, ili potpuno ravnodušni, ostaju ušuškani u svojim domovima.

„Danas se od šume ne vidi drvo. Imamo i previše informacija. Ono vreme je bilo potpuno drugačlije, dominirali su štampani materijali, pamfleti, ali i radio i televizija koji su imali veoma važnu ulogu. I, naravno, temeljni značaj su imale državna politika i ideologija, koje su jasno izražavale određena načela i stavove naroda“, napominje naša sagovornica.

Odnos običnih ljudi, žitelja nekadašnje Jugoslavije prema Pokretu nesvrstanih gradio se u velikoj meri na osnovu izveštavanja medija.

„O tome svedoče novinski članci iz tog vremena, među kojima su i studentski časopisi koji su obrađivali tu temu i razvijali svest o Pokretu nesvrstanih i potrebi za aktiviranjem. Ono što vidimo iz fotografija jeste da postoji slavljenički element, veselje, ideja o modernizaciji, ali i potreba da se grad 'na brzaka' pospremi i dotera pred veliki skup“, navodi Emilija Epštajn.

O pripremama Beograda za prvu konferenciju Pokreta nesvrstanih svedoči i specijalni segment izložbe, digitalni prilog koji se može pogledati na sajtu nesvrstani.rs, koji svedoči o „baštini nesvrstanih“ i „nesvrstanoj baštini“, odnosno spomenicima u gradu koji svedoče o ovom periodu istorije i globalnog usmerenja nekadašnje države.

Reč je o nasleđu prve i devete konferencije nesvrstanih koje su održane 1961. i 1989. godine u Beogradu. Ono obuhvata razne akcije, spomenike, obeležja i „znakove pored puta“ na osnovu kojih danas čitamo istoriju nesvrstanosti u Beogradu.

„Neki od tih spomenika se nalaze pored Brankovog mosta. Mnogi ljudi prolaze pored visokog stuba na samom ulazu u centar grada ne znajući šta on predstavlja. Koliko puta, recimo, prođemo pored SKC-a, Resavskom ulicom, a da nismo ni svesni da na zidu te zgrade postoji izbledeli mural urađen kao znak solidarnosti čileanskog naroda s jugoslovenskim narodima. Među tim značajnim tačkama je svakako i Park prijateljstva, možda i jedan od najvidljivijih simbola nesvrstanosti, mada mlađe generacije nemaju predstavu o tome kako je nastao i zbog čega“, kaže Emilija Epštajn.

Ona napominje da ni samog Muzeja afričke umetnosti u Beogradu ne bi bilo bez Pokreta nesvrstanih, zbog čega je ova ustanova, u čast jubileja, odlučila da dotera svoj zaštitni znak koji se nalazi na ulazu u muzejsku zgradu – sidro koje simbolizuje antikolonijalizam.

„Ovo staro sidro je, prema rečima Vede Zagorac koja je zajedno sa Zdravkom Pečarom osnovala Muzej, poteklo s potopljenog broda iz Gvinejskog zaliva koji je prevozio žitelje Afrike ka Novom svetu - mestu njihovog ropstva. Sidro je simbol koji podseća na to da Jugoslavija nije učestvovala u toj vrsti trgovine ljudskim životima. Ono je postavilo temelj Muzeja afričke umetnosti kao antikolonijalnog muzeja“, naglašava naša sagovornica.

Ona napominje da je Pokret nesvrstanih uticao i na svakodnevicu brojnih žitelja Jugoslavije koji su poslom odlazili u afričke države da rade i grade, vodeći sa sobom i svoje porodice.

„Kada je reč o mladim ljudima, oni ne znaju mnogo ili dovoljno o Pokretu nesvrstanih. A to je deo naše istorije koji je nosio određene ideje, važne u trenutku kada je svet bio podeljen na Istočni i Zapadni blok. Tada se javila treća struja koja je jasno dala do znanja da neće da se priključuje blokovima. To je bila aktivna politika koja je kreirala određene vrednosti i danas možemo s ponosom da kažemo da smo bili deo toga, da smo odabrali srednji, nezavisni put“, smatra Emilija Epštajn.