U Islamabadu je nedavno završen bilateralni sastanak na kome su grupe tehničkih stručnjaka iz obe zemlje potvrdile spremnost da realizuju projekat. Duž trase potencijalnog gasovoda počeće geološko-istraživački radovi.
Ideja o projektu nastala je u teškom trenutku. Međuvladin sporazum o izgradnji gasovoda „Sever-Jug“ u dužini od skoro 1.100 kilometara potpisan je 2015. godine. Projekat je podrazumevao da ruski izvođači radova izgrade tranzitni gasovod u od luke Karači do grada Lahor. Naredne dve godine gotovo da nije bilo nikakvog napretka. Strane nisu mogle da se dogovore oko visine tarifa za gas.
U proleće ove godine projekat je preimenovan u „Pakistanski tok“, a ministri energetike obe zemlje saopštili su da su spremni da započnu sa gradnjom u najskorije vreme.
Da bi se razumela ideja i cilj ovakvog projekta, važno je podsetiti da je Pakistan zemlja sa preko 220 miliona ljudi. Podaci pokazuju da ceo jugo-zapadni deo zemlje duž granice sa Iranom i Avganistanom praktično nema sopstvena ko generaciona postrojenja, a u regionu severno od Islamabada jedini izvor energije predstavlja nekoliko hidroelektrana malog kapaciteta.
Realizacija „Pakistanskog toka“ kapaciteta 12,4 milijarde kubnih metara gasa godišnje obezbediće gorivo za nove elektrane, a one će napajati industrijska preduzeća koja se nalaze u provinciji Pendžab, na granici sa Indijom. Ukoliko projekat uspe, gasovod se može pružiti i do prestonice.
Kakvi su interesi Rusije u svemu tome?
Počnimo od gasovoda TAPI (Turkmenistan – Avganistan – Pakistan – Indija), u kome je Rusija imala ulogu tehničkog garanta, a takođe dobavljača opreme i cevi. Krajnji primalac gasa je Indija, ali sve tranzitne zemlje imaju ogromnu potrebu za gasom i stoga će jasno tražiti svoj udeo ugljovodonika. Što se tiče Pakistana, u skladu sa uslovima projektnog zadatka „Pakistanskog toka“, taj gasovod bi trebalo da se u području grada Multana uključi u gasovod TAPI.
Ukupan kapacitet ta dva gasovoda u toj tački iznosiće 55 milijardi kubnih metara, što u potpunosti odgovara bilo kom od „Severnih tokova“. Imajući takve resurse u rukama, Pakistan će moći da započne masovnu unutrašnju gasifikaciju i dobiće značajan adut za političko suprotstavljanje Indiji, koja drži susedni sporni Kašmir.
Pored toga, formiranje gasnog tržišta u zemlji kao što je Pakistan garantovano će izmeniti svetsko tržište ugljovodonika. Prvenstveno je veoma interesantan Kataru koji će najkraćom rutom iz Persijskog u Omanski zaliv i dalje u Karači moći da isporučuje sopstveni tečni prirodni gas. S tim u vezi, u budućnosti će se isporuke katarskog gasa u Evropu smanjiti, što će još više povećati značaj ruskih gasovoda i isporuka preko njih.
Pored toga, Rusija isporučujući cevi i drugu opremu, prodaje finalne proizvode sa maksimalnom dodatom vrednošću.
Ne postoji ni najmanja sumnja da je povećana aktivnost u regionu povezana kako sa političkim promenama u Avganistanu, tako i sa završetkom izgradnje gasovoda „Severni tok 2“. Rusija je jasno pokazala da je sposobna da završi bilo koji projekat, čak i pod pritiskom masovnih sankcija.
Indija teži da postane glavna metalurška sila u svetu, a potrebno joj je, između ostalog, i plavo gorivo iz Rusije. Pakistan želi da dostigne novi nivo industrijskog razvoja, ali mu je za to neophodan prirodni gas, a sve susedne zemlje suočavaju se sa deficitom gasa i ne nameravaju da ga dele sa Islamabadom.
Odlazak Amerikanaca iz Avganistana bio je kamen koji je pokrenuo čitavu lavinu globalnih promena. Ako pokret „Taliban“ (organizacija zabranjena u Rusiji) uspe da sačuva zemlju od još jednog totalnog rata svih protiv svih, u najskorije vreme bićemo svedoci borbe za nova energetska, trgovinska i industrijska tržišta.