Aca Seltik: Kod kuće sam i dalje onaj klinac koji s gitarom vitla po sobi

Aleksandar D. Petrović, poznat i kao Aca Seltik, nedavno je sagradio „Kuću od pesama“, knjigu sazdanu od priča o poznatim pesmama iz sveta popa, roka, panka, kantrija... čiji su se autori obraćali nekome iz svoje bliže ili dalje porodice.

„Kuća od pesama mogla je da bude soliter, ali nije. To su priče o porodici jer su sve pesme u ovoj knjizi, a ima ih 52 plus jedna bonus pesma, porodične i govore o odnosu roditelja i dece, odnosu supružnika, odnosu članova šire familije...“, kaže autor.

Od „Bitlsa“, „Stonsa“, „Kleptona“, „Springstina“, nezaobilaznih „Dablinersa“, pa do modernih autora poput Sampe, Stromaea, bendova „Mjuz“ ili „Kilersi“, Petrović gradi utočište od loše energije, hladnoće, od svega napolju što se dešava i štiti nas snagom muzike i reči, u čemu mu pomaže naša crtačka zvezda Aleksa Gajić koji je ovu knjigu ilustrovao.

„Meni je kuća od pesama prebivalište, jer mi je muzika u glavi non stop. To takođe može biti sigurna kuća, koja štiti od svega što dolazi spolja, a ja mislim da je na to Aleksa ciljao kada je ilustrovao naslovnu stranu. Kada sebe želiš da odvojiš od negativnih stvari, ne puštaš muziku koja ti ne prija. Uvek pustiš nešto što te ušuška, što te čini sigurnim, što ti daje samopouzdanje. Sećam se kada sam kao tinejdžer slušao ’Vajt snejk’ i pesmu ’Here I go again’. Pustim taj refren, shvatim da dolazi kraj nekog lošeg dana i krenem ispočetka. Svako od nas ima svoj okidač i reaguje na pesme na sebi svojstven način“, smatra Petrović.

Naslovnica knjige "Kuća od pesama"

Zadatak za roditelje: pazi šta pevaš

Kako piše u predgovoru knjige, Petrović često bira pesme o očevima jer i svoje očinstvo shvata na najozbiljniji način. Otuda je on ovom knjigom svim roditeljima dao zadatak da zastanu, oslušnu sebe jer je dete tu i gleda širom otvorenih – ušiju.

„Moja prva muzička ljubav je bilo ’Labudovo jezero’. Moj je tata bio mudar da sa puta u Nemačkoj donese desetoinčni vinil berlinske filharmonije koja je izvodila ’Labudovo jezero’, a ploča je bila opremljena knjigom sa scenama iz baleta, grafikama koje sam opčinjeno posmatrao. Dominantan osećaj koji pamtim jeste strah i oduševljenje u isto vreme. I dan danas naježim se kada čujem pojedine muzičke deonice iz baleta Čajkovskog. Sve posle toga bile su refleksije tog osećanja, traženje uzbuđenja, preslušavanje ploča koje i dalje skupljam“, kaže muzičar.

Ilustracije u knjizi potpisuje Aleksa Gajić

Lični ukus ostavim na portirnici zgrade u kojoj radim

Eklektičan izbor muzike na različitim jezicima, u različitim stilovima Petrović, kako kaže, duguje radu u redakciji obrazovnog programa za decu, mlade i porodicu Radio Beograda koja je, ujedno, izdavač ove knjige.

„Od prvog dana rada naučio sam da lični ukus ostavim na portirnici i pokupim ga kada krenem kući. Nikada nisam dozvolio da me žanrovi sputavaju. Kod kuće možda nikada ne bih slušao Dženifer Vorns, za Sampu nikada ne bih ni čuo, a ispostavilo se da je priča o toj pesmi u knjizi jedna od najemotivnijih“, navodi on.

Od svih priča o pesmama u knjizi, autor ističe da mu je najneobičnija pesma „The River“ Brusa Springstina koju je legendarni muzičar posvetio, ni manje ni više, nego svom zetu.

„Kada pričamo o pesmi Springstina ’Reka’ koja je posvećena zetu, ako pažljivo oslušnemo reč, shvatimo da je to socijalna poema o američkoj srednjoj klasi tokom sedamdestih i o njegovom zetu koji je naporno radio da bi prehranio svoju porodicu“, otkriva Petrović koga muzika inspiriše da otkrije šta se krije iza svakog zvuka, iza svakog stiha.

„Za pesmu ’Endži’ koja se nalazi u ovoj knjizi i dan danas nismo sigurni šta je prava priča. Da li je to Džegerova pesma posvećena devojci po imenu ’Endži’ ili Ričardsov oproštaj od ’belog praha’. Što bi ’Stounsi’ rekli – ’sve što čujete o nama je istina’. Lično mislim da je to Ričardsova priča – nekako mi je ne ide ljubavna priča u stihu ’ne može nam niko reći da nismo probali’ jer onda nema srećnog kraja. Možda sam i ja sklon srećnom kraju“, priznaje muzičar.

Nisam se ošišao

Kao što i piše u pesmi „Ion“ sastava „Anthony and the Johnsons“:

„Svi mi u sebi imamo unutrašnjeg oca, unutrašnju majku i unutrašnje dete. Naš unutrašnji otac nas štiti i vodi, majka nas neguje i stvara sigurno mesto, a posao deteta je da bude slobodno, da oseća i da sanja i mašta nesputano“.

Poput autora ove pesme, pisac „Kuće od pesama“ ovom knjigom oživeo je i oca, i majku, i dete u sebi, što najbolje pokazuje poslednja, bonus pesma ove knjige.

„To je pesma ’Džordža Toroguda i Distrojersa’ pod nazivom ’Šišanje’. Mene ceo život pokušavaju da ošišaju. Počeo sam da puštam kosu u 4. razredu osnovne škole kada sam čuo pesmu ’Highway to hell’ 1979. i nisam se šišao do 17. septembra 1988. Sledeći put ošišao sam se 1999. Prestao sam da puštam kosu 2017. godine. Koliko god pokušavali da me ošišaju, ja sam bio tvrdoglaviji jer je to bio moj način da se izrazim. To sam bio ja. To je ujedno i priča ove pesme. Šišanje je metafora za sreću – iako sam skratio kosu, nisam se ošišao“, zaključuje Seltik.