DRUŠTVO

Stub Svetog Stefana – priča o srpskom viteškom redu iz vremena cara Dušana

Vrlo je verovatno, mada su pouzdana svedočanstva retka, da su u srednjovekovnoj srpskoj državi, u Srbiji Nemanjića, postojala organizovana udruženja vitezova. Izvesno je, pak, da se u vreme vladavine cara Dušana – od 1331. do 1355. – pominje viteški red nazvan „Stub Svetog Stefana".
Sputnik
Konstantin Jireček, češki istoričar koji je svoj bogati rad posvetio proučavanju prošlosti balkanskih naroda, posebno Srba, piše da „viteške igre na konju slične behu igrama na zapadu... Orbini priča da su dvorjani cara Stefana priređivali pred njim viteške igre i turnire, te da bi car pobedioce darivao bogatim poklonima“.
Krsna slava Nemanjića bila je Sveti Stefan, prvi arhiđakon koji je postradao za Hristovu veru, te ne čudi što je car Dušan taj viteški red nazvao upravo po njemu. On je ustanovio i „Orden Svetog Stefana“ koji je dodeljivan za vojne i druge zasluge i to je, po svoj prilici, prvi orden kod Srba.
Bilo je to vreme kada je uz pomoć glasovitog Zakonika iz 1349. uveo novi red u državnoj hijerarhiji pokušavajući da stane na put bezakonju moćnih vlastelina. Umesto naslednih prava po rođenju, uveo je lična prava po zaslugama.
U jednom dokumentu piše da, tada još kralj, Dušan saziva svih dvadeset četvoricu vitezova na „Velikaško veće“ da bi se dogovorili oko važnih poslova. Bila je to neka vrsta današnje vlade koju su činili vlastelini najvišeg ranga. Iz Zakonika se vidi da su od cara dobijali zlatni pojas, bisernu svitu i oružje, odnosno mač. (Inače, svita je bila svečano odelo za vladare i vlastelu, vizantijskog porekla, izrađena u vidu dugačkog ogrtača crvene ili zelene boje ukrašenog zlatom i biserima. Ako je bila ukrašena biserima, nazivana je biserna svita.)
Za kraj ove kratke beleške važno je reći da je postojao i vrlo izražen viteški kodeks u kome je čast bila iznad svega, posebno vojnička, prenosi „Nacionalna geografija“ tekst "Ko je bio Palman Braht, prvi vitez cara Dušana?", Petra Milatovića za Politikin zabavnik..
Princ Nemanjića neobičnog imena i tužne sudbine
Komentar