Zlato — sigurna luka u nemirnim vremenima
„Razloge za repatrijaciju zlata poslednjih godina vidim pre svega u globalnim odnosima, odnosno postojanju različitih kriznih žarišta u svetu i zatezanju odnosa između velikih sila. Zbog toga je prisutna neka opšta nervoza i neizvesnost, a u pitanju je delimično i pandemija virusa korona. Nekog drugog, objektivnog razloga za repatrijaciju zlata nema, jer zlato ima vrednost u deviznim rezervama, bez obzira na to gde države odluče da ga drže. Međutim, kada neko, što se kolokvijalno kaže, ’povuče nogu‘, odnosno počne sa vraćanjem zlata u zemlju, svi drugi gledaju i pitaju se da li on zna nešto što oni ne znaju, pa dolazi do lančane reakcije, odnosno počnu i oni da povlače i tako dolazi do trenda koji nema neko objektivno objašnjenje, osim te globalne nervoze usled zatezanja odnosa između svetskih centara moći“, objašnjava Grubišić.
Rizici pandemije vraćaju zlato u matične države
„Kada imate tako izražene rizike poremećaja, pre svega poverenja u kratkom roku, ili trenutne šokove i destabilizaciju finansijskog sistema, onda je mnogo bolje sve svoje rezerve i imovinu koju držite u inostranstvu imati u zemlji. Sa druge strane, držanje rezervi u inostranstvu nosi neke troškove, pa ih se na ovaj način lišavamo. Kada govorimo o deviznim rezervama zemlje, zlato je samo jedan deo, a neke zemlje čak ni nemaju taj deo deviznih rezervi, odnosno nemaju ni grama zlata, što je opet legitimno. Ali, mi kao zemlja koja ima i svoje proizvodne kapacitete koji obezbeđuju zlato, a pogotovo u ovom kriznom periodu kada je cena zlata kao tradicionalna mera vrednosti bila izražena, držimo značajne količine zlata u deviznim rezervama. To je bilo jako dobro, a neposredno pred krizu smo čak i kupili izvesnu količinu zlata, kada je njegova cena počela da raste“, kaže Nikolić i dodaje da se pokazalo da je država i po tom osnovu značajno zaradila.