To će se desiti, šta god mislili opskurni NATO partizani sa pavelićevskom ideologijom i boljševičkim manirima, zaodenuti u plašt globalističke „tolerantnosti“, sa zakulisnom agendom zapadnih gazda u džepu.
Sve litije Crne Gore sliće se u jednu veliku, ispred Sabornog hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici 4. septembra i tu će slobodni i verni narod dočekati Njegovu svetost patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija.
To će se desiti šta god planirale groteskne kreature od lažnih sveštenika, političko udbaški štabovi duboko ukorenjeni u državni poredak i totalitarni regionalni zombiji prerušeni u mirotvorce sa debelom knjigom zla ispod miške.
Tako će zaista biti, iako je na delu poslednji trzaj i možda i najekstremniji pokušaj da gubitnici civilizacije zadaju smrtonosni udarac Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori.
Zaboravili su da su u prošlogodišnjoj epskoj bici, pošto su hteli da otmu i Ostrog, potučeni do nogu snagom mirnog naroda kog su predvodili Sveti Vasilije i mitropolit Amfilohije.
Zaboravili su i da su čak i politički počišćeni sa scene pa su posle teških faulova, trulih kompromisa i početničkih grešaka nove vlasti ponovo podigli glavu spremni da kidišu i grizu.
Zabarikadirani u vreli cetinjski kamen, veruju da tako gnevni i ranjeni mogu da preokrenu točak istorije i da vrate na scenu jezivu milogorsku ideologiju ogoljene bratske mržnje.
Veruju da će, kad nisu uspeli da nasilno osvoje crkve, manastire i vernike, moći da zaustave i spreče sveštenike domaćine da uđu u svoje kuće, u svoje svetinje.
Veruju da će antinjegoševski, u komitsko kominterovskom jurišu, posle umišljene pobede u Cetinju, proterati tako Srpsku pravoslavnu crkvu iz Crne Gore.
Veruju u bezverje.
Ali, ne vrede ni beslovesne optužbe da Crkva „provocira sukobe“ tako što u sedištu Mitropolije hoće da održi liturgiju ustoličenja, a čak je i vernom narodu poručila da ne dolazi pred cetinjski manastir — za razliku od razularenih napadača koji najavljuju opsadu Cetinja.
Ne vrede ni jadne poruke „duboko zabrinutih“ zapadnih ambasada koje pozivaju „sve strane“ da se uzdrže kao kad bi silovanoj ženi saopštili da i ona deli odgovornost sa krvnikom pošto je hodala ulicom i disala vazduh.
Ne vrede ni nadrealne orvelovske poruke opštinskih „komiteta“, fantomskih građanskih inicijativa, silnika koji su vladali zemljom i podzemljem, da Mitropolit nikako ne sme da bude ustoličen u svojoj Crkvi.
Ne vrede ni smušeni potezi neodlučne vlasti Crne Gore koja unapred pokazuje nesposobnost da obezbedi elementarna ljudska prava, a ne vrede ni pojedine neodgovorne otrovne strele iz Beograda koje samo na požar dolivaju vatru iz daljine.
Ništa to ne vredi. I zato:
Sve litije Crne Gore sliće se u jednu veliku ispred Sabornog hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici 4. septembra i tu će slobodni i verni narod dočekati Njegovu svetost patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija.
Zvoniće zvona Cetinjskog manastira u nedelju 5. septembra i tu će, pod svodovima svetinje, biti ustoličen mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije.