Zapadno rasulo zbog Avganistana: Kraj američkog sna — veliko buđenje Evropljana

Virtuelni samit grupe sedam industrijski najrazvijenijih zemalja nije protekao onako kako su se evropski lideri nadali, jer je predsednik SAD Džozef Bajden ostao gluv na njihove molbe da produži američku operaciju na aerodromu u Kabulu i osigura da se evakuišu desetine hiljada Amerikanaca, Evropljana, državljana drugih zemalja i ugroženih Avganistanaca.

Skromni zaključci samita u pogledu slaganja oko uslova za priznavanje i saradnju sa budućom avganistanskom vladom predvođenom talibanima (teroristička organizacija zabranjena u Rusiji), ali bez detalja o načinu na koji će se osigurati bezbedni izlazak iz Avganistana bez vojnog prisustva, ukazuju na to da jačanje evroatlantskih veza neće ići onim tempom koji se očekivao po Bajdenovom dolasku u Belu kuću.

Veliko buđenje Evropljana iz snova

Prema rečima Aleksandra Pavića, poslednja dešavanja predstavljaju sliku današnjeg Zapada, pa se tako i samit G7, baš kao i povlačenje Amerikanaca iz Avganistana, može opisati rečju — rasulo.

„Zapad je iznutra, ispod te sjajne površine velikih reči, medija koji mogu da stvore bilo kakvu sliku i impresivne vojne tehnike, u fazi raspada i dekadencije. Ljudi koji su došli na vlast posle Trampa apsolutno nisu sposobni da vode sopstvenu zemlju, a kamoli da vode nešto komplikovano poput transatlantskog saveza. To se sada jasno videlo i sve ovo je zapravo bilo veliko suočavanje sa realnošću, pogotovo za zapadnoevropske države koje su se nadale da će moći da nastave po starom, da se nakače na ’Velikog brata‘ koji će im dati svoje mišiće, a oni njemu svoj mozak. Sada se videlo da to nije tako i da taj ’Veliki brat‘ ne može ni o sebi da se brine kako treba, da pravi katastrofalne procene i da nije u stanju da izvrši jednu običnu operaciju evakuacije u vremenu koje je unapred bilo dogovoreno“, kaže Pavić.

Ostaje da se vidi, dodaje politikolog, kako će se Evropljani sa tim saznanjem nositi.

„Naime, ako se ovo desilo u Avganistanu, onda se može desiti i na drugim mestima, pa se postavlja pitanje: gde to tačno evropske članice NATO-a mogu da se oslone na Amerikance i da li će smeti da se upuštaju u zajedničke avanture sa njima, imajući u vidu kako se one završavaju u poslednjih 15 godina? Nije, dakle, u pitanju samo Avganistan, već i ono što se dešavalo u Iraku, pa debakl u Libiji i neuspeh u Siriji“, ukazuje Pavić.

Nema samostalnosti bez vojske EU

Činjenica da je virtuelni sastanak vođa Britanije, Kanade, Francuske, Nemačke, Italije, Japana i SAD pokazao da su evropske sile priznale da su Amerikanci ti koji odlučuju, za Slobodana Zečevića iz Instituta za evropske studije nije iznenađenje.

„NATO je takva organizacija u kojoj Sjedinjene Američke Države odlučuju same o svemu. To nije tako u spisima te organizacije, ali u stvarnosti je tako — Amerika odlučuje o svemu, a ovi drugi ih samo prate. To i jeste bio smisao izjave francuskog predsednika Emanuela Makrona da je ’NATO klinički mrtav‘. On je to rekao jer je znao da je NATO takva vrsta organizacije i predlagao je Evropljanima da imaju svoju vojsku, svoje odbrambene snage kojima će oni upravljati, a ne Amerikanci“, objašnjava Zečević.

Kako kaže, molbe evropskih lidera da Bajden produži evakuaciju posle 31. avgusta, rezultat su verovanja da su Sjedinjene Američke Države u istom odnosu prema celom svetu kao i prema njima, odnosno uverenja da svi, baš kao i oni, moraju da slede Ameriku.

„Međutim, Bajden je ovde suočen sa jednom realnom situacijom — u konfliktu je sa talibanima, povlači se iz Avganistana, ima dogovor sa njima do 31. avgusta i direktno od njih zavisi. On mora da poštuje taj dogovor jer će u suprotnom ući u još gori problem, a ta evakuacija će postati još tragičnija. Prema tome, Bajden se verovatno opredelio za jedno racionalno rešenje, ne želi više da ulazi u konflikt i povlači američke građane i trupe, pa naravno i savezničke trupe, a način na koji Francuzi i Nemci razmišljaju nije logičan, jer ako hoće sami da odlučuju, moraju da imaju svoju vojnu organizaciju na nivou Evropske unije“, kategoričan je Zečević.

Novi „sajgonski momenat“ za Amerikance

Aleksandar Pavić kaže da je upitno kako će se situacija dalje odvijati ukoliko strani vojnici ili strani državljani koji žele da odu iz Avganistana ipak ostanu u toj zemlji nakon isteka roka za evakuaciju.

„Sada je sve u igri, ali nije isključeno da zapadne države iskoriste adut koji imaju — zamrznut avganistanski novac i zlato. U tom smislu se možda u pozadini napravi trgovina, odnosno da se talibanima odmrznu fondovi, a da oni zauzvrat zažmure na to što će evakuacija trajati duže od dogovorenog roka. U svakom slučaju, Avganistan je za Amerikance neki novi ’sajgonski momenat‘ i sigurno je da posle 31. avgusta više ništa neće biti isto unutar zapadnih savezničkih odnosa. Naime, kada se 1975. godine Amerikancima desio Sajgon, Sjedinjene Države su nekoliko godina bile u strateškom uzmicanju i izgubile su samopouzdanje, a poverenje saveznika u njih bilo je poljuljano“, zaključuje Aleksandar Pavić za Sputnjik.