Zašto je Carigrad više kancelarija Stejt departmenta, a manje pravoslavna katedra

Poruka deset hiljada vernika UPC Moskovske patrijaršije okupljenih na molitvenom skupu nadomak zgrade Vrhovne rade u kojoj je boravio vaseljenski patrijarh glasi: Nisi dobrodošao. U kojoj meri su bojazni ukrajinskog naroda opravdane, te da li je poseta Kijevu „pape od Bosfora“, kako Vartolomeja nazivaju pravoslavni Ukrajinci, šoljica čaja koju će u danima koji slede moći diskretno da odbiju ostale pomesne pravoslavne crkve, razgovaramo sa protojerejom stavroforom Darkom Đogom, profesorom Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Svetog Vasilija Ostroškog Univerziteta u Istočnom Sarajevu.

„Neminovno je da će nakon ove posete doći do eskalacije napada na kanonsku pravoslavnu crkvu, kao i da će se suziti prostor za manevrisanje pomesnih pravoslavnih crkava, pa i naše SPC, koje se za sada trude da imaju jasan kanonski stav, ali na neki način ne učestvuju u sukobu između Moskve i Carigrada pravdajući se time da ’sukob nije naš‘. Prosto će biti nemoguće držati se bilo kakvog neutralnog kursa, ali trebalo bi da nam postane jasno da je doživljaj Carigrada kao dominantne crkve, a ne geopolitičke kancelarije Stejt departmenta iluzoran.“

— Ukrajinskim nacionalistima ova poseta je bila neophodna kako bi predstavili svoj novostečeni crkveni identitet kao stvar opštepriznatu i opšteprihvaćenu od strane pravoslavnog sveta. Za ukrajinske nacionaliste poseta pseudovaseljenskog patrijarha trebalo bi da bude vrsta legitimizacije kompletnog procesa koji je ranije započet za vreme Porošenka i bivše vlasti. Sadašnje vlasti u Ukrajini imaju svoj motiv, a to je potreba da se nanovo legitimišu. Samom Fanaru je pak očigledno potrebna neka vrsta demonstracije moći koju on u suštini ne poseduje, a nije isključeno ni da postoje određeni lukrativni motivi, jer kao što znamo u okviru takozvanog tomosa o takozvanoj autokefalnosti bile su naznačene i konkretne finansijske privilegije i status manastira u Ukrajini koji bi trebalo da donesu privilegije Carigradu. Činjenica je jedna. Ukrajina se našla između dve vatre — Carigradske patrijaršije i Stejt departmenta.

— Kurs obuzdavanja Rusije i konfrontacije sa Rusijom na svim poljima nešto je što će nova američka administracija silno podržati u Ukrajini. Spoljnopolitički analitičari upozoravaju da će povlačenje iz Avganistana i prepuštanje tog dela sveta talibanima u geopolitičkoj globalnoj igri značiti preusmeravanje resursa na eskalaciju evropskog teatra — geostrateškog, vojnog, ekonomskog i bezbednosnog. Iz te perspektive uočljivo je jasno udruživanje snaga u Ukrajini i van nje, koje praktično odgovara svim stranama osim jednoj — narodu Ukrajine koji se ne identifikuje ni sa Carigradskom patrijaršijom, ni sa trenutnim vlastima, ni sa strateškom agendom SAD, niti šovinizmom u Ukrajini.

— Zelenski je došao na vlast dominantno glasovima ljudi koji su u njemu videli čoveka koji se nije libio da govori na ruskom, koji je obećavao građanski koncept sloboda unutar koga ljudi koji govore na ruskom neće trpeti pritiske. Čovek koji je imao medijsku mašineriju i pomno gradio imidž savremenog, simpatičnog čoveka, u kratkom roku je napravio zaokret desno, na istim osnovama na kojima počivaju Azov i najekstremnije šovinističke snage u Ukrajini. I to je lekcija. Kada depolitizujete u potpunosti jedno stanovništvo i kada njime manipulišete na pseudograđanskim platformama, onda imate posledice kakve imate.

— Paralelno su se dešavale stvari na nekoliko planova — jezičkom, kulturnom, vojnom i crkvenom. Opozicioni blok ili blok ljudi kojima se politički procesi koji se dešavaju u Ukrajini ne dopadaju je dezintegrisan. Ako pogledamo kanonsku Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Moskovske patrijaršije, ona se bori za sopstveni kanonski status i prilično je inertna kada je reč o oduzimanju prava rusofobnim ljudima koji žive u Ukrajini, a čiji je maternji jezik ruski. Takođe treba znati da kanonsku crkvu u isto vreme podržavaju i ljudi koji se osećaju kao Rusi, ali i ogromni broj Ukrajinaca koji govore na ruskom jeziku.

— Ukrajina je nastala sa programom da nije Rusija. Od 1993. do danas suštinski razlog postojanja Ukrajine kao države jeste da bude protivteža Rusiji. Sa te strane gledano, bilo kakva vrsta paktiranja neminovno se ovako završava. Ogroman broj vernika UPC osim statusa sopstvene crkve u svemu ostalom je prilično nezainteresovan za političku agendu ukrajinskog desnog nacionalizma. Oni idu u kanonsku crkvu, ali ili su ravnodušni prema pitanju uništavanja ruskog jezika ili jednim delom podržavaju potpunu ukrajinizaciju Ukrajine. Istina, milione ljudi koji idu u našu kanonsku crkvu pogađa ta nagla ukrajinizacija. Vlast računa sa činjenicom da će na jednoj strani biti masa vernika koja će se boriti za prava UPC, dok će sa druge strane biti ogromna masa ljudi koja će se boriti za prava ruskog naroda i prava na ruski jezik u Ukrajini, ali nije neminovno da će biti reč o istim ljudima. U tom grmu leži zec. Sve ovo govori da se ne možemo boriti samo za crkve, manastire i pravni status, a zanemariti pitanje jezika i političkog uređenja.

— I pored očigledne agresivnosti Carigradske patrijaršije, veliki broj pravoslavnih teologa koje je odškolovala ova katedra, neguje ideju da Carigradu pripada uloga svepravoslavnog policajca. Sa naročitom zebnjom slušam ljude koji nisu generalno naklonjeni Carigradskoj patrijaršiji, ali koji su upitani šta ćemo mi ako nam Carigrad oduzme autokefaliju. Pored viševekovnog iskustva koje govori da Carigrad nije dobronameran, postavljanje ovakvog pitanja je ubitačno za savremeno pravoslavlje. Mi na svaki način treba da se polako navikavamo na svet u kojem Carigradska patrijaršija više ne postoji.