Uoči velikog beogradskog koncerta na Tašmajdanu 4. septembra, frontmen legendarnih „Partibrejkersa“ poziva sve ljude, i vakcinisane i nevakcinisane, da dođu i da se sete ko su.
„Čekam bar taj dan, 4. septembar, da zaboravimo sve, ali i da se setimo ko smo, da pobegnemo iz pogibeljne apstrakcije u istinitost identifikacije. Iščekujem 4. septembar da se osetimo živi, da se zagrlimo, da se uhvatimo za ruke, da budemo jedni pored drugog, da nam se dodiruju ramena. Čekam da nešto uradimo“, ističe Cane.
Bend koji u ritmu ulice stvara već nekoliko decenija, čiji živi nastupi odjekuju generacijama, uvek direktni i glasni, „Brejkersi“ priznaju da su posle dve godine čekali trenutak da se obrate svojoj publici i pesmom izleče svakodnevnicu.
„Mi ne vredimo bez naše publike. Ja nisam tu da zadovoljim svoj ego i pevam svom odrazu u ogledalu. Publika je ta koja nam daje snagu“, naglašava Cane.
On za Sputnjik otkriva da mu ljudi i dan danas prilaze i zahvaljuju mu se što su im sumorne godine obojili muzikom, ljubavlju i isceljenjem kroz pesmu.
Ulični hodač među hipnotisanom gomilom
Kako mlađa publika na vašim koncertima razume pesme koje su inspirisane stvarnošću koju smo živeli devedesetih?
- To su pesme za sva vremena, ako smem da kažem. Obrađuju teme usamljenosti, traganja za ljubavlju, slobodom, koje su iste za sve generacije. Oni koji imaju 16 godina osećaju to u svom čistom izdanju, kao što i oni koji sada imaju 60 godina razumeju naše pesme jer su sa njima odrastali.
Šta se desilo sa hipnotisanom gomilom?
- Hipnotisana gomila nije nestala. Naročito ne u ovo vreme kada svi ljudi treba da budu isti. Dakle, ljudi se betoniraju horizontalom i određuje im se koliko će koraka da naprave, koliko će puta udahnuti u minutu. Ako se nekada potenciralo na tome da mislite svojom glavom – sada je to nestalo. Svako razlikovanje vuče neku vrstu sumnje, podozrenja i kazne.
Dakle, borimo se protiv istih demona, samo se kontekst promenio.
- Svi smo mi izgubljene generacije iz prostog razloga što niko nikad nije znao šta će sa nama. Sećam se sistema školovanja, samo su čekali da prođe jedno razdoblje i da se neko drugi bavi nama. Već se tada uvideo nedostatak vizije i ideje šta će biti sa ovom zemljom, sa ovim ljudima. Školovanje nije pružilo adekvatno obrazovanje, samo nas je punilo nepotrebnim informacijama, statističkim proračunima. A šta je onda bitisanje? Bitisanje je ublažavanje pada. Statističko ublažavanje pada imamo sada. Sve što je ljubav, sve što znači da volim, komuniciram, dajem, delim, žrtvujem se, solidaran sam –počelo je da bledi pod najezdom džibera koji su se „overavali“ na svim kanalima. Koliko su samo svoju glupost prodavali kao mudrost; koliko su prosipali finoću, a kvarni su bili kao zub. Ali opet postoji Bog, naš otac koji će nas sve spasiti. Bog raširenih ruku čeka svoju decu, bog ne diže ruke od svoje dece, samo deca dižu ruke od svog oca. Bog daje, đavo oduzima, za svoje spasenje šta se preduzima?
Sloboda ili ništa
Nedavno je obeleženo 40 godina „novog talasa“. Kako se vi odnosite prema tom periodu?
- Bio sam deo svega toga, s bendom „Radnička kontrola“ svirali smo kao predgrupa „Šarlu akrobati“, čak smo nastupali sa njima na legendarnom koncertu u Ljubljani. Međutim, kada je sve to počelo da zamire, kada se pretvorilo u formu, napravili smo „Brejkerse“ kao odgovor na glupost koja je počela da se pakuje u zadatoj formi. Glupost i ispraznost. Ali sve jubileje moramo da slavimo iz prostog razloga – mi nestajemo. Mi se slaveći te jubileje javljamo. Neke jubileje nismo slavili jer smo zaboravili neke ljude i zato nam je ovako. Zato što ne poštujemo ljude, ne poštujemo ni sebe. Nekulturni smo i zato nestajemo.
U čemu se krije tajna trajanja „Brejkersa“?
- Svako ko održi grupu na okupu, svoj rad, bilo da je individualni ili ne, svako ko održi svoju porodicu – njemu treba čestitati, on je dostojan divljenja. U ovom vremenu, sa ovim ljudima koji potiru sve, koje ništa ne zanima pre njih, sa tehnologijom koju ne zanima srce, koja nema milosti, teško je držati porodicu na okupu. Tehnologija uz pomoć crne magije hoće da vlada ljudima i to čini. To čini! Ljudi koji hoće da vladaju nad drugima ne biraju sredstva.
Šta je vama kao umetniku najveći izazov kada je reč o stvaranju nove muzike?
- Najveći izazov je istina, da li pesma ima života u sebi, da li ona zaslužuje da se prati. Nas pesma zove da je ispratimo, da joj damo finalni oblik, a na kraju krajeva, ta pesma uvek služi kao lek, kao vizit karta, kao zaštita od umorne svakodnevnice koja te pljačka, unižava, oduzima ti prava da živiš kao čovek. Pesma služi da ti da snagu, da se ne ugasiš. Ona te i dalje pali, ona pali svetlo u tebi. Eliksir za vitalnost leži u našim pesmama, u porukama koje ne mogu da nestanu jer su večne. Kada pišem pesme moram da se opustim da bih sa visina primio poruke. Ja sam dostavljač nebeskih darova. Nekada mi se desi da napišem pesmu i iznenadim se, a nekada jednostavno ne mogu da je završim. Nemam lični motiv, izgubim se u opštosti. Sve pesme „Brejkersa“ otpevane su za jednog čoveka, a kroz njega se čuje ceo svet.