Hinduizam: Nenasilna religija čiji su simboli označili tragediju zapadnog sveta / video /

Nasuprot velepnim indijskim hramovima, raskošnim bojama i neponovljivim ukusima, kao i duhovnosti koja počiva na višemilenijumskoj kulturi i tradiciji, na meditaciji i jogi, stoje prizori siromaštva, prljavštine, nestašice vode, neopisivih gužvi i haosa.

Milica Bakić Hejden je u Indiju prvi put otputovala kao postdiplomac krajem sedamdesetih godina prošlog veka i provela u njoj čitave dve godine. Kasnije joj se vraćala više puta, odlazeći tamo i s porodicom.

„U knjizi opisujem prvih nekoliko meseci svog boravka u Indiji, kako bih prikazala kako izgleda terensko istraživanje u uslovima bez pijaće vode, u kojima je sve radikalno drugačije od onoga na šta smo navikli, kada se bavite naučnim radom i skupljate građu, a nemate gde ni fotokopiju da napravite, nego sve ispisujete rukom. To je potpuno drugačiji svet. Ipak, Indija je danas jedna od vodećih zemalja u IT industriji i napravila je neverovatan skok za nekoliko decenija. To ne znači da ne postoji i ona stara Indija, posebno u ruralnim krajevima, ali je način života tamo danas potpuno drugačiji, moderan. Kada pogledate neke savremene gradove poput Bombaja (Mumbaj), oni su potpuno neprepoznatljivi“, priča naša sagovornica.

Zahvaljujući globalizaciji, širom sveta, a posebno na Zapadu, već decenijama su veoma popularni brojni fenomeni koji potiču upravo s Indijskog potkontinenta, odnosno iz hinduizma kao njegove dominantne religije, kao što su joga, meditacija, vegetarijanski i veganski način ishrane, institucija gurua, pojam karme.

Naša sagovornica objašnjava koliko ovi fenomeni, pre svega joga i meditacija, u zapadnoj interpretaciji imaju veze sa svojim izvorištem.

„Joga ima veze s hinduizmom u smislu da je zemlja njenog porekla Indija. I joga i meditacija su imale važno mesto u indijskoj tradiciji. Danas je ona, međutim, stavljena u kontekst koji je potpuno sekularan, nije vezana ni za kakvu religiju. Joga to i ne mora da bude, može da se stavlja u razne kontekste i da u tom smislu za nekoga bude zamena za religiju, pogotovo u nju ejdž trendovima, kao neka alternativna duhovnost. To sve jeste joga, ali moramo da shvatimo da je to novi oblik njene kontekstualizacije. Izvorna joga je nesvodiva na fitnes“, naglašava autorka.

Ona, međutim, navodi podatak da u Americi danas četrdeset miliona ljudi vežba neki oblik joge, da je lekari preporučuju kao tehniku za regulisanje krvnog pritiska i nivoa šećera u krvi, kao i za olakšavanje raznih psiholoških tegoba i napetosti.

„Joga je u tom smislu postala deo integrativne medicine. Ona nije lek ni za šta, ali je to tehnika koja dopunjava ostale terapije i koja se u poslednjih 20 godina pokazala, kako se sistemtski obrađuje, kao vrlo efikasna. Isto važi i za meditaciju, koja se sada radi i u zatvorima, jer smiruje agresivnost“, kaže autorka.

Kada je reč o guruima, Milica Bakić Hejden podseća na to da institucija duhovnog učitelja postoji i u drugim kulturama, a pre svega u istočnom hrišćanstvu, u kojem se poštuju starci ili jeroni.

„Postoje gurui koji su generacijama bili duhovni učitelji određenim porodicama ili kastama. Neki od gurua koji se pojavljuju na Zapadu zaista potiču iz legitimnih tradicija, a mnogi od njih nisu nikada ni dolazili na Zapad, nego su zapadnjaci išli tamo kod njih i svoje shvatanje onoga što su videli i naučili prenosili kod kuće. Tu, naravno, često ima interpretacija koje su prilagođene našem vremenu“, navodi autorka.

U susretu s hinduizmom ljudi iz drugih i drugačijih kultura obično pamte i razumeju samo pojedinačne aspekte ove višemilenijumske kulture i tradicije, koja ne podrazumeva samo religiju, nego kompletan pogled na život, društveno ustrojstvo, umetnost i svakodnevicu.

„Hinduizam je jedna od najstarijih kontinuiranih svetskih religija. Termin hinduizam, kao obeležje te religije je relativno nov i posledica je kako modernosti, tako i postkolonijalnog nasleđa Indije. Sama reč 'hindu' izvodi se iz imena reke Ind, koja je proizvela značajnu civilizaciju. Još su Persijanci u opisima stanovnika južno od reke Ind upotrebljavali taj pojam, ali kao geografsku odrednicu. Potom se od 8. do 11. veka, u vreme muslimanskih osvajača, taj termin koristio kao oznaka za kulturno-religijsku pripadnost, a to su prihvatile i britanske kolonijalne vlasti, kada su sredinom 19. veka popisivale indijsko stanovništvo. Tako je hinduizam postao naziv za religiju, za pripadnike različitih i vrlo brojnih tokova, koji imaju, naravno, neke zajedničke tačke, koriste i određeni broj termina koji su isti, ali ih na potpuno drugačiji način tumače“, objašnjava Milica Bakić Hejden.

Jedan od zajedničkih imenitelja raznih hinduističkih tradicija jesu „Vede“ koje su vekovima prenošene usmenim putem pre nego što su zapisane. Fascinantan je podatak da su stihove „Veda“ bramani učili naizust, koristeći specifične tehnike učenja, zahvaljujući čemu je njihov sadržaj zadržao originalni oblik do danas.

„Kada se ti tekstovi recituju, bilo gde i bilo kad, uvek su isti, zato što je sistem učenja i memorisanja takav da uključuje određene pokrete rukom. To dečaci bramani počinju između sedme, osme i dvanaeste godine. Dođu kod svog gurua da to uče, žive s njim i potpuno su tome predani. Ja sam studentima pokazivala jedan video snimak koji su Indijci kandidovali za Uneskovu listu jedinstvenog naslađa. Taj video pokazuje kako trojica bramana sede i svi napevaju vedske tekstove u isto vreme, ali jedan od njih kontroliše drugu dvojicu i ako jedan zastane, ovaj odmah nastavlja. To su po stotine hiljada stihova. Mnogi bramani čak uopšte ne znaju smisao i tumačenje onoga što recituju. To jeste jedinstven način prenošenja religijskog znanja, svete knjige, a pisani oblik 'Veda', koji je nastao vekovima kasnije, ima niži status od usmenog predanja“, kaže Milica Bakić Hejden.

Hinduizam se tokom milenijuma prožimao s drugim religijama koje su se pojavile na Indijskom potkontinentu, pre svega s budizmom, đainizmom, islamom i sufizmom.

„Interesantan fenomen južnoazijskih religija jeste da nije bilo religijskih ratova, iako je bilo vrlo oštrih dijaloga. Vrlo žučne diskusije i debate budista i raznih hinduista nastavljaju se kroz celu istoriju ovih dveju religija, kao i đainizma. Bilo je vrlo važno pobediti u takvim dijalozima, jer se onda pročuje da su predstavnici jedne religije uspeli da pokažu da je određeni put pravi. Dijalog je forma koju srećemo već u 'Upanišadama' kao oblik podučavanja, a kasnije kao način razmene ideja raznih predstavnika filozofskih, religijskih, teoloških tokova“, naglašava Milica Bakić Hajden.

Jedna od zajedničkih tačaka ovih religija je nenasilje, nenasilan otpor, kompnenta koja je naročito naglašena u đainizmu.

„Nema religije u svetu koja do te mere naglašava nenasilje. Njihovi monasi su poznati po tome što uvek nose metle od paunovog perja da bi čistili put ispred sebe, kako ne bi zgazili nekog insekta. Nose tanke maske od gaze da ne bi slučajno neki insekt uleteo u njihova usta i da ga ne bi povredili. Da ne govorim o ishrani koja je ne samo vegetarijanska i veganska, nego je još strožija, jer se i neko povrće ne jede, zato što kada ga iščupate uništavate mu i seme. Taj koncept je odigrao značajan uticaj i na budizam i na neke oblike hinduizma, kao i na događaje iz novije političke istorije, od Mahatme Gandija, do Martina Lutera Kinga. To je komponenta koja je stigla iz tog dela sveta koja je dobila i svoju širu političku konotaciju na Zapadu“, podseća autorka.

S druge strane, pojedini simboli hinduizma kao što su svastika i ideja o arijevskoj rasi odigrali su vrlo tužnu ulogu u istoriji zapadne civilizacije i celog sveta.

„Svastika postoji kao simbol još iz civilizacije reke Inda na glinenim tablicama. U hinduizmu, kao i u budizmu i đainizmu, statue Bude imaju svastiku, ali to nije nacistička svastika, koja je uvek u krugu, pod uglom od 45 stepeni, ona je kao krst s izlomljenim kracima, koji ujedno simboliše i kretanje sunca, a može biti i simbol točka, života. U svakom slučaju je pozitivna. Suasti znači dobar život. Na seoskim kućama postoji taj znak. Postoji u hramovima. Treba znati da to nije simbol koji ima negativno, a pogotovo nema pogubno dejstvo“, naglašava naša sagovornica.

Kada je reč o Arijcima, autorka naglašava da se ovaj pojam u nauci danas posmatra pre svega kao lingvističku, a ne kao rasnu kategoriju.

„Arija na sanskritu znači 'plemenit'. Oni koji su došli na prostor civilizacije starog Inda, a postoje razne teorije odakle su došli, govorili su arijskim jezicima. Sam pojam je različito tumačen u razna vremena, prvo kao rasna distinkcija, zasnovana na boji kože, ali to je odbačeno i danas se smatra da su to ljudi koji su govorili arijskim jezicima“, naglašava autorka.