U igri krupni projekti: Zašto Kina traži zajednički jezik sa talibanima

Ovo za Sputnjik kaže istoričar i publicista Srđa Trifković komentarišući smenu vlasti u Avganistanu.

On ističe da je Kina zapravo spoljna sila koja je najzainteresovanija za uspostavljanje modusa vivendi sa pokretom Taliban (teroristička organizacija zabranjena u Rusiji), jer ima velike, strateške materijalne investicije, put, prugu i cevovod do Persijskog zaliva.

„To je ključni element u kineskoj strategiji ’Jedan pojas, jedan put‘. Istovremeno su Kinezi i tokom američkog prisustva u proteklih 20 godina napravili znatne investicije u Avganistanu, pre svega u rudarski sektor, u igri su krupni projekti. To što su nedavno primili talibansku delegaciji u Pekingu je takođe veoma značajno, to znači da pre svega treba računati na čisto pragmatični fokus na uspostavljanje funkcionalnih odnosa. Verujem da će to funkcionisati, zato što i Pakistan preko svoje Vojno-obaveštajne službe ima ogroman uticaj na talibane.“

Trifković dodaje da je Pakistan kroz godine krize u Avganistanu igrao dvostruku ulogu, tajno pomagao talibane, makar toliko da ne budu poraženi do kraja.

Naš sagovornik je uveren da će u predstojećem periodu talibani nastupati umerenije, upravo po savetu svojih pakistanski prijatelja.

S druge stane, očigledno je da dve velike sile, Rusija i Kina, nisu iznenađene američkim napuštanjem Avganistana. Obe zemlje imale su nedavno i bilateralne susrete sa predstavnicima talibana koji su putovali u Moskvu i Peking.

Da li ovi susreti potvrđuju da je situacija drugačija nego pre dvadeset godina? Trifković veruje da jeste, da, kako je naziva, bivšoj sovjetskoj centralnoj Aziji, odnosno Zajednici nezavisnih država preti minimalna opasnost od širenja problema iz Avganistana.

„U samom severnom Avganistanu postoji jedna tampon zona koja nije savršeno lojalna talibanima, njihov tradicionalni bastion, uporište u paštunskom jugu, u zoni Kandahara i Herata, takođe, tu su njihovi istojezični vernici na pakistanskoj strani granice. Tako da je i za Pakistan od presudnog značaja da zadrži kineski fokus na infrastrukturom projektu luke Gvadar na ’Pojasu i putu‘. Podvlačim, oni će uticati na talibane da se uzdrže od bilo kakvih poteza koji bi doveli do kineskog preispitivanja investicija“, kaže Trifković.

On dodaje da je samim tim i manja mogućnost rizika za zemlje u okruženju koje pripadaju Zajednici nezavisnih država.

Iako je, kako tvrdi naš sagovornik, kinesko prisustvo trenutno ogroman stabilizujući faktor u Avganistanu, veliki deo posla je i na samim talibanima koji će svoje ljude morati da drže pod kontrolom.

„Talibani će sada imati pune ruke posla da sa lokalnim plemenskim gazdama i lokalnim ’gospodarima rata‘ uspostave funkcionalni balans političkih snaga. Oni sada po prvi put kontrolišu i sever zemlje, što nije bio slučaj u oktobru 2001. godine, kada je počela američka intervencija, ali mislim da je sada opasnost od domino efekta koji će se širiti na Tadžikistan, Turkmenistan ili na zapad prema Iranu ili na jug prema Pakistanu minimalna.“

Trifković je za Sputnjik komentarisao i spremnost Severne Makedonije, ali i privremenih vlasti u Prištini da prime izbeglice iz Avganistana. Kaže da ne treba zaboraviti da talibani kontrolišu sve granične prelaze, da neće pustiti nikoga da ode ako nije ispitan za saučesništvo i saradnju sa okupacionih snagama.

„Veliko je pitanje koliko će uopšte biti avganistanski izbeglica, procesuiranje onih koji su već podneli zahtev da se nasele u nekoj od zapadnih zemalja išlo je veoma sporo, očigledno nije postojala velika politička volja da se njima ugodi, zapravo, da se oni spasu. A što se tiče Rezolucije 1244 i prihvata na Kosovu, međunarodno pravo je toliko puta pogaženo na Kosovu i Metohiji, u Bosni i Hercegovini, uopšte širom bivše Jugoslavije, da je maltene tragikomično da se uopšte postavlja pitanje na šta imaju, a na šta nemaju pravo Amerikanci . Oni će uraditi ono što mogu, ukoliko im se to dopusti“, zaključuje Trifković.