Autorski tekst Veselina Veljovića, savetnika predsednika Crne Gore i bivšeg direktora Uprave policije, u kojem poziva građane da pruže otpor „hegemonističkim ambicijama SPC“ i to tokom ustoličenja mitropolita Joanikija 4. septembra, kao i sve učestaliji ispadi takozvanih komita, samo su dolili ulje na vatru identitetskog spora koji opterećuje Crnu Goru. Kako se desilo da se bitka dva identiteta, dve Crne Gore, vodi baš na Cetinju, u sedištu Mitropolije, mestu koje slovi za najjači stožer duhovnog života Srba u Crnoj Gori?
Božićna pobuna na Cetinju
Ideja da Cetinje postane centar crnogorskog separatizma i mesto odakle će se emitovati antisrpska ideologija nije novijeg datuma, već datira još početkom 20. veka, smatra Budimir Aleksić, profesor Cetinjske bogoslovije.
„Ne zaboravimo da se 1919. godine Božićna pobuna crnogorskih separatista odigravala na Cetinju. I tada su strani mentori i sponzori antisrpske, antidržavne, antinacionalne politike odabrali Cetinje za središte pobunjenika. Ta pobuna je propala, kao što će i ova danas, jer nema podršku naroda. Dakle, ovo su poslednji trzaji Veljovića i Mila Đukanovića da navodno braneći Cetinje odbrane svoju vlast i kako je to Slavko Perović govorio nekad, ’svoje krvave pare‘.“
Dolazak patrijarha Porfirija na Cetinje 4. septembra Veljović je, podsetimo, nazvao sramnim pokušajem poniženja trona Svetog Petra Cetinjskog i crnogorskih vladika, koji su kao „vladari i vladike Crnogorske pravoslavne autokefalne crkve i vatrom i mačem kroz vjekove branili slavu i ponos crnogorskog naroda.
Ne bez razloga, Veljović prećutkuje činjenicu da Crnogorska mitropolija, koju oni lažno nazivaju Crnogorska autokefalna crkva, nije nastala ni iz čega, već iz Zetske mitropolije koju je na Prevlaci osnovao Sveti Sava. Na ovim antiistorijskim, ideološkim konstrukcijama stvaran je separatistički pokret.
Ideologija čije je rodno mesto Beč
Aleksić objašnjava da ideologija crnogorskog separatizma nije autentično crnogorska već koncept unijata, formiran najpre u bečkim državnim kancelarijama Austrougarske monarhije, da bi njeno sedište potom bilo premešteno u Zagreb.
„Ove ideje su u vreme Drugog svetskog rata u Crnoj Gori preuzeli Savo Štedimlija i Sekula Drljević, koji su po iskazima današnjih crnogorskih ustašoidnih istoričara prvi ljudi u čijim glavama se rodila ideja da Crna Gora treba da bude nezavisna država i da su Crnogorci posebna nacija. Oni su odlučili još 1919. godine da na Cetinju treba da bude pokret otpora velikosrpskoj hegemoniji, što je propalo, jer je sama cetinjska omladina branila Cetinje od plaćenika i pobunjenika finansiranih od Italije. To je istorija Cetinja koju separatisti čitav vek pokušavaju da pretvore u centar pokreta otpora velikosrpskoj hegemoniji.“
Simbolički i duhovni značaj Cetinja
Razloge zašto je Cetinje odabrano da postane tvrđava separatista, protojerej Jovan Plamenac objašnjava duhovnom dimenzijom i dubokim simboličkim značajem koje ono ima.
„Na Cetinju se nalaze velike svetinje, pre svih mošti Svetog Petra Cetinjskog, koji kao najveći Crnogorac nikada nije negirao svoje srpstvo. Cetinje je nekada bilo prestonica srpstva, prestonica Srpske Sparte i ne treba da čudi što je baš ono viđeno za poprište dve struje, dve istorije i dva identiteta.“
Mogućnost da Cetinje postane poprište fizičkog sukoba dve struje Aleksić smatra minimalnom.
„Da bi se vratili na vlast, oni prizivaju i provociraju sukobe, smatrajući da bi u slučaju građanskog rata došlo do ulaska stranih trupa u Crnu Goru i da bi u tom ambijentu, u toj situaciji DPS opet mogao da se dočepa vlasti. Mislim da im je to pogrešna procena, da oni nemaju dovoljno pristalica za realizaciju te ideje, već samo jedan broj kriminalaca i plaćenika. Međutim, to nije respektabilan broj za pokretanje sukoba širih razmera.“
Kraj je na Lovćenu
Epilog borbe dva identiteta po rečima oca Plamenca trebalo bi da bude nadomak Cetinja.
„Urušavanje i survavanje osećaja srpskog u Crnoj Gori počelo je nasiljem nad Lovćenom, rušenjem crkve Svetog Petra Cetinjskog, odnosno zavetne crkve Svetog Petra Drugog Njegoša. Kraj ovog spora mora biti podizanje kapele na mestu gde je nekada bila“, kaže Plamenac.