Kusturica za Sputnjik: Zaduženi smo da čuvamo svetosavsku ideju, jer stojimo između dve civilizacije

Veliko je pitanje u kojoj meri danas zapadno hrišćanstvo opstaje, u Evropi sve manje, posebno posle preseljavanja tog centra u tzv. vašingtonsku nadbiskupiju. Idejom kontrole i ucelovljenja svet je pod firmom morala izgubio moral, kaže Emir Kusturica.
Sputnik
Na stranicama njegove nove, još neobjavljene knjige „Ja sam kriv“ jedan od junaka kaže da je u temeljima klasične umetnosti glavni sastojak moral, a ne perfekcija. Govoreći o nedostatku morala u svetu, proslavljeni reditelj komentariše i razloge koji su doveli do njegovog gubitka.
„Svet je izgubio moral zbog toga što je individualni moral doveden u pitanje. Čak je i sistemsko rešenje ideje rodne ravnopravnosti zapravo jedan od tih mehanizama. Drugi je `blek lajvs meter` zato što umesto da se profiliše socijalnost tih dveju rasa, one se upućuju jedna protiv druge. Uvek postoji `zavadi pa vladaj` i ljudima ne preostaje ništa drugo nego da traže u arhetipu spas, jer ako nema arhetipa onda nema ni ćelije. U suštini, stojeći na mestu između dve civilizacije, mi smo zaduženi da svoju svetosavsku ideju očuvamo kao jedinu egzistencijalnu ontološku liniju“, uverava Emir Kusturica.

Na Zapadu je individualizam stigao do slepe ulice

Govoreći o tome da je na Zapadu individualizam stigao do slepe ulice, Kusturica kaže da je danas teško doći do dubokih istina, onih koje mogu biti primenjene u običnom životu.
Podkast
Kusturica izlazi iz anonimnosti zahvaljujući Sputnjiku I Sputnjik intervju
„Teško je to zato što je broj izazova ogroman, što deca odrastaju uz pornografiju, što njihova imitacija tog fiktivnog sveta postaje njihovo iskustvo, a ne direktno iskustvo. Možda ovog direktnog iskustva više i ne može da bude s obzirom da je planeta nakrcana kamerama na koje su ljudi pristali.“
O junaku nove knjige „Ja sam kriv“ otkriva da predstavlja sintezu Kneza Miškina i Raskoljnikova.
„Često sam sretao ljude u našem okruženju koji govore „neka, ja sam kriv“. Iz toga je proistekla ideja da jedan miškinovski tip, mobilisan kao izbeglica iz Kninske krajine posle Oluje, živi u Beogradu, životari i zaljubljuje se u devojku koja postaje prostitutka u Parizu, jer otac ne može da vrati dugove. On se u tu sudbinu umeša tako što izvrši ogroman zločin… Drugi junak, savremena verzija Porfirija Petroviča iz romana „Zločin i kazna“ je čovek čiji je pradeda zaglavio na Avali kao ruski dobrovoljac“, otkriva Kusturica.

Iza ruskih dovrovoljaca ostala mala orahova šuma…

On dodaje da su tim ruskim dobrovoljcima, pri odlasku iz domovine, majke u džep šinjela spustile po jedan orah. I pošto su poubijani, na tom brežuljku je izrasla mala orahova šuma…
„On jeste odličan policajac, ali želi da vidi Srbiju. U srpskom mladiću optuženom za zločin on prepoznaje nekog za koga zna da je ubica. Ali, on takođe zna i ono što je činjenica u savremenom svetu da zakoni sankcionišu sve što je zabranjeno, i pita se šta je sa onim što nije zabranjeno. U toj sferi nezabranjenog, u sferi velikog državnog nasilja i ubijanja koje se odvija na svim delovima planete, taj čovek se pita da li optuženi mladić zaslužuje da bude kažnjen ili je već dovoljno kažnjen svojom prirodom i tvrdnjom da jeste kriv. Glavni krivac koji proizvodi tu tragediju, mladićev tast raspada se u alkoholu i na kraju se ubije…“, otkriva deo priče svog poslednjeg romana Emir Kusturica.
EKSKLUZIVNO Emir Kusturica: Radiću za Sputnjik da bih izašao iz anonimnosti /video/
Rasplet ove priče će, kako kaže, delimično biti srećan, ali će najvećim delom podsećati na završne činove Kneza Miškina koji u istoj sobi sa mrtvom Nastasjom Filipovnom i čovekom koji je ubio provede noć.
„Moj savremeni Porfirije Petrovič koji želi da dođe u Beograd i vidi tu orahovu šumu, odluči da spakuje našeg junaka u mrtvački sanduk zajedno sa ubijenim ocem devojke i tako sa mrtvim čovekom putuje autobusom do Beograda.“
Sa utiskom da između stvarnog i sveta fikcije nema mnogo razlike, jer je u oba slučaja taj svet prilično nasilan, nedobronameran i neosetljiv, pitamo profesora Kusturicu da li je odustao od miškinovskog uverenja da lepota ipak može spasiti svet.

U svetu „hepikratije“ lepota više nije spojena sa tajnom

„Mislim da prvo mora da se preimenuje pojam lepote zato što je on danas postao vulgarna kopija tipa bilborda. Lepota nije više spojena sa tajnom. Najveća tajna modernog sveta je u tome što razotkriva sve tajne. Najveća posledica tih sedamdesetih i osamdesetih godina je razbijanje svih tabua. Ne postoji tajna u jednoj državi izuzev ako njen predsednik ne insistira na nekoj tajni ali i tada one nisu duboke ljudske tajne. Ljudski organizam je na televiziji svakodnevno raspolućen, putuje se kroz creva, kroz srce… Ali, to je sve spoljni svet. Postoji vera u večnu dušu i nešto što nikad neće biti otkriveno a to je ta životna zagonetka koju čak ni natalne karte ne mogu da otkriju. Ljudska putanja je ipak sudbinski određena a ljudi svojim nastojanjem da lažne putokaze okrenu kako valja reaguju na taj svet koji niti je velikodušan niti dobronameran. U njemu je, kako napisa jedan pametan čovek, sve smešteno u tezu „hepikratije“ gde je ostvarivanje sreće zapravo jedini ljudski cilj. A to je samo jedna od holivudskih paralaža koju smo prihvatili, ne samo mi nego nažalost i Rusi i čitav svet. Sam Dostojevski često govori da ništa bolje ne pokrene čoveka da bude bolji nego duboka nesreća. Sreća je zapravo jedan od prolaznih trenutaka koji treba da bude u zbiru ukupnih dometa koji čovek u svom životu može da osvoji“ zaključuje Emir Kusturica.
Komentar