Agronom, mr Mladen Ignjatović ovu prognozu temelji na oceni da je za proizvodnju kukuruza godina bila loša iz više razloga, a već na startu je sve krenulo kako ne valja.
On napominje da je velik problem zadesio kukuruz već u periodu polinacije, odnosno oprašivanja kukuruza, koje treba da se obavi u periodu od sedam do najviše 10 dana.
Dobro će biti da zadovoljimo domaće potrebe
„Desilo se da kukuruz nije svilao, nije bilo oplodnje, tako da će biti mnogo jalovih biljaka, sitnih plodova, što će smanjiti proizvodnju. Zbog visokih temperatura polen je maltene goreo, kasnije nije bilo dovoljno kiše, tako da je kukuruz potkačilo sve ono što ne treba“, objašnjava za Sputnjik ovaj agronom, koji od kada je u penziji svojim bogatim iskustvom stečenim u našim poznatim kompanijama pomaže ratarima u njegovoj Mačvi.
On ukazuje da je naša prosečna proizvodnja kukuruza po hektaru između pet i šest tona i da će ona ove godine biti značajno ispod toga. Teško da će ići preko tri tone i kaže da nije siguran da li će to biti dovoljno za domaće potrebe.
Slična ovogodišnjoj bila je situacija izrazito sušne 2012. godine, kada je prosečan prinos bio oko tri tone po hektaru.
Kolo sreće
Priroda je tako učinila svoje da se samo za godinu dana kolo sreće tako okrene, da sa prošlogodišnjeg prosečnog roda od osam tona po hektaru spadnemo na oko tri.
Prošlogodišnji rezultat i visoka cena kukuruza na berzama kao posledica problema koje je donela pandemija kovida 19 pogurala je njegov izvoz, što će nam se, po oceni Ignjatovića, sigurno osvetiti.
Izvoz je doveo do nedostatka kukuruza na našem tržištu i njegovim znatnim poskupljenjem, pa je kod mlinara, odnosno skladištara dostigao cenu veću od 30 dinara za kilogram, ističe naš sagovornik.
Više retorički se ovaj agronom zapitao da li je trebalo izvoziti kukuruz za 220 evra po toni i da li je isplativo izvoziti sirovinu, a ne gotov proizvod.
Mnogi stočari će, kako smatra, odustati od tova zbog rasta cena stočne hrane. Već ove godine su bili na gubitku 50 evra po svinjčetu, napominje on.
Od 10 godina sedam sušnih, šta činiti
Ovaj agronom podseća da je od poslednjih 10 godina sedam sigurno bilo manje ili više sušnih i da treba ubuduće planirati proizvodnju uz takve klimatske promene.
„Treba menjati proizvodnju, treba se više orijentisati na jare kulture. Rani i srednjerani hibridi na neki način izbegnu sušu, tako da to treba pratiti. Kada je u pitanju navodnjavanje, zanemarili smo ga. Mi u državi sve stihijski radimo. Kada nas nešto udari po glavi, tek tada se setimo, pa i toga da treba prići navodnjavanju“, kaže Ignjatović.
On, međutim, upozorava da navodnjavanje može da ima i negativne efekte, jer smo smičući krupnu stoku, goveda i junad ostali bez dovoljno stajskog đubriva i osiromašili zemlju.
Zanemarili smo navodnjavanje, sve radimo stihijski
© pixabay.com
Kad ni navodnjavanje ne pomaže
Navodnjavanje daje fenomenalne rezultate, ali samo u slučaju kada se zemlji dodaje stajsko đubrivo. Mora se prethodno uraditi agrohemijska analiza, u suprotnom može da ima kontraefekat, ističe naš sagovornik, napominjući da iako je ta analiza besplatna u mnogim opštinama, ljudi to ne rade i prave veliku grešku.
Na kontraefekat navodnjavanja upozorava i profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Miladin Ševarlić.
„Imamo vrlo redukovan sadržaj humusa u zemljištu u poslednjih 50 godina, posebno u Vojvodini gde je uništeno stočarstvo, jer su procesom privatizacije poljoprivrednih kombinata novi vlasnici gledali da eliminišu stoku i radnike. Stoku zato što im se ne isplati da je gaje, jer to je proizvodnja koja zahteva 24-časovni nadzor i rad, a radnike zato što idu na potpunu mehanizaciju u ratarskoj proizvodnji“, kaže naš sagovornik.
On objašnjava kakve bi bile posledice:
„Ako ne budemo imali stajnjaka i primenimo sisteme za navodnjavanje, za narednih 20-30 godina, zemljišta u Vojvodini će od najplodnijih postati takozvana skeletna zemljišta i teško će se ikada više rekultivirati. To su pokazala iskustva drugih zemalja“, kaže Ševarlić.
Šta je funkcija robnih rezervi
Time bi, praktično, plodne oranice pretvorili u kamenita, dosta plitka zemljišta, nepogodna za poljoprivredne kulture, kakva su uglavnom u brdsko-planinskim krajevima.
Ševarlić se još nada da bi jedna dobra kiša ipak mogla koliko-toliko da revitalizuje kukuruz koji ima veliki stepen otpornosti na sušu. Ako ipak ostanemo na niskom prinosu, on kaže da se tu onda postavlja pitanje šta je funkcija naših robnih rezervi.
„Ako robne rezerve, kao što je slučaj ove godine, otkupe svega 34.000 tona pšenice po ceni od 23,5 dinara po kilogramu i to uglavnom od velikih proizvođača sa kojima je to unapred dogovoreno, a ne u vreme žetve kada treba preuzimati i skladištiti pšenicu od manjih proizvođača koji nemaju sopstvene kapacitete, ja zaista ne vidim šta je funkcija naših robnih rezervi“, kaže on, zapitavši se da li je alternativa uvoz kukuruza.
Sigurno da nije, ističe on, objasnivši da bi smo time dobili genetički modifikovani kukuruz, kao i soju, uljanu repicu i kao što sada uvozimo meso od životinja koje su hranjene GM sojinom i suncokretovom sačmom.
Ističe, takođe, da uopšte ne moramo da izvozimo kukuruz, kako to inače činimo.
„Najbolje bi bilo kada bi kukuruz, soju i pšenicu potrošili ovde ili za ljudsku ili za stočnu hranu i onda izvozili ne živu stoku, nego prerađevine od mleka, mesa i jaja sa robnom markom BEZ GMO. Na taj način bismo postali marketinški prepoznatljivi na tržištu Evrope i sveta i bili bismo daleko profitabilniji nego što smo sada“, ističe Ševarlić, kome, kaže, nije jasno zašto to naša zemlja ne koristi.