Ikodinović je i sam bio učesnik Olimpijskih igara, osvojivši bronzanu medalju u Sidneju 2000. i srebrnu u Atini 2004. godine.
Analizirajući uspeh Delfina u Tokiju, Ikodinović je istakao veličinu uspeha osvajanja dva zlata na dva olimpijska takmičenja u nizu.
„Ja sam prosto oduševljen. Ovi momci su uradili nešto čega još niko nije ni svestan. Možda ćemo postati svesni tek kada se to malo slegne, kada se sumiraju svi utisci. Sigurno je potrebno da prođe vreme kako bi shvatili o kakvom je uspehu reč, jer ovo je odbranjeno olimpijsko zlato“, rekao je Ikodinović za Sputnjik.
Delfini nisu najbolje počeli olimpijski turnir, pošto su u pet mečeva grupne faze doživeli dva poraza, ali su uspeli da se izdignu u nokaut fazi.
Loš start, ali onda...
„Poprilično su loše krenuli turnir, izgubili su od dva direktna protivnika za zlato – od Španaca i Hrvata. Hrvati nisu prošli četvrtfinale, ali su oni otišli tamo sa namerom da se bore za medalju, kao i Španci. Sa ta dva poraza sigurno nije bilo lepo u njihovoj koži, međutim, oni su zaista pokazali svu snagu – i fizičku, a pogotovo mentalnu“, kaže Ikodinović.
U polufinalu protiv Šapanca, naši vaterpolisti su konstantno gubili, a onda uspeli da u poslednjim minutima naprave veliki preokret protiv reprezentacije koja ju je u poslednjih nekoliko godina konstantno pobeđivala.
„Rasturili su Italijane u četvrtfinalu, a onda utakmica sa Špancima u polufinalu... To je, da kažem, bilo finale pre finala, a Španci na kraju nisu ni osvojili medalju. Tri četvrtine utakmice sa Španijom je bilo loše, sve vreme smo ih jurili, da bismo i posle na kraju onim Fićinim golom stigli i prestigli“, rekao je Ikodinović i osvrnuo se na „fantomski gol“ koji je rumunski sudija priznao Špancima u četvrtoj četvrtini.
„Taj gol nije smeo da bude priznat, jer kada sudija gleda VAR, ako sto posto nije siguran u odluku ne sme da je preinači. On je preinačio odluku koja nema veze sa životom. Ali, dobro, da se ne vraćamo na to...“.
Ovrnuo se Ikodinović i na finale sa Grcima.
„Momci su odigrali stvarno fenomenalno protiv Grka. Ja sam znao da će da ih razbiju – koliko god Grci bili dobri i igrali istorijski turnir, jer oni nikada nisu uzeli medalju na Olimpijskim igrama“.
Uloga selektora
U javnosti se posebno ističe i uloga selektora Dejana Savića.
„Momci su stvarno fenomenalni, njihova mentalna snaga je fantastična i moram da naglasim da su oni vođeni jednim fenomenalnim trenerom, na stranu što je Dejan moj prijatelj, drug, brat i što smo ceo život zajedno, on je pokazao svih ovih godina kakav je trener što se tiče vaterpolo znanja, ali i kakav je motivator, kako zna da izvuče ekipu i vrati je na pravi put, a to je on uradio na ovom olimpijskom turniru“.
Ikodinović je uz smeh prokomentarisao viralni tajm-aut našeg selektora, na kojem se u TV prenosu moglo čuti glasno „Nemoj da me nervirate“, nešto što nije svakidašnje obraćanje igračima tokom tajm-auta.
„To je Dekijeva uzrečica! Ispalo je simpatično, kao da im preti, ali on to uvek tako... To je njegovo. Time hoće da im skrene pažnju da se ne zezaju, da se uozbilje i da ga slušaju, da izvršavaju ono što im on govori. To je suština, ali da – ispalo je jako simpatično i meni je drago da je ispalo tako simpatično“, kaže Ikodinović i dodaje:
„To je ta veza između njega i tih momaka, to je ono što je on napravio, uz pomoć igrača koji ga slepo prate, slušaju i gledaju. On ima to u sebi, uspostavio je sjajnu konekciju sa igračima što je mnogo bitno. Ne mogu da kažem da je bitnije od poznavanja taktike i tehnike, ali podjednako je bitno, da tako kažem“.
„Srbija nije zemlja sporta“
Srpski olimpijci su se iz Tokija vratili sa rekordnih devet medalja, a najveći broj uspeha došao je u individualnim sportovima kao što su tekvondo, streljaštvo, karate...
Ikodinović u tome vidi problem i ističe da su srpskom sportu potrebne promene.
„Ako ćemo da pričamo o istorijskom uspehu – super. Ali, ja bih pre rekao: Šta je sa odbojkašima? Šta je sa košarkašima? Šta je sa rukometom, ženskim i muškim? Šta nam se dešava sa kolektivnim sportom? Ne smemo da se krijemo iza dva strelca, dve tekvondistkinje i dve karatistkinje. To je pet medalja iz pojedinačnih sportova. Ako mene pitate, situacija nije sjajna. Mi smo drastično pali u kolektivnim sportovima, osim, jelte, vaterpola i odbojkašica, koji konstantno donose medalje već godinama unazad, pogotovo vaterpolo, ali situacija u kolektivnim sportovima nije ni bajna ni sjajna“, objašnjava naš sagovornik i ističe:.
„Jeste super devet medalja, ali mislim da se mi krijemo iza dva tekvondoa, pa imamo karate, imamo strelce. To je super, hajde onda da se ulaže više i u pojedinačne sportove, ali mene kao bivšeg sportistu iz kolektivnog sporta brine to što nam kolektivni sport nije na onom nivou na kakvom je bio 2000. ili 2004. godine“.
Evropski i svetski šampion u vaterpolu prokomentarisao je i navode da je Srbija zemlja sporta.
„Ako je tako, onda mora racionalno da se ulaže u sport. Ne možemo da se pozivamo da smo zemlja sporta i da izvlačimo uspehe iz individualnih sportova. To izvlače ljudi koji koji su sami to napravili, njih nije Srbija napravila, već ih (tekvondistkinje i strelce) taj trener napravio. Sistem sporta mora da se promeni kod nas, jer ovo neće još dugo ovako funkcionisati. Mi smo talentovana nacija za sportove, to je istina, ali mi nismo zemlja sporta. Mi da bismo bili zemlja sporta moramo da promenimo sistem, pa ćemo onda moći da kažemo da smo zemlja sporta. Ovo je trenutno sve na: 'Idi mi, dođi mi. Povuci, potegni'. Nemam šta drugo da kažem“, kazao je Ikodinović.
Ikodinović ne brine za smenu generacije
Čak sedam vaterpolista je u Tokiju završilo reprezentativnu karijeru, pa srpskom vaterpolu sledi nova smena generacije.
Ikodinović objašnjava kako je moguće da i posle toliko godina – a vaterpolisti Srbije su na prethodnih šest Igara doneli medalju – smena generacija ne bude kobna po uspeh.
„Vrlo je prosto. Prosto je zato što Vaterpolo Savez i vaterpolo kao sport imaju razrađen sistem, sistem koji je najbitniji – a tako bi trebalo da bude u svemu u životi, ali, nažalost, nije. Kada imaš sistem postavljen na zdravim osnovama, onda iz tog sistema non-stop 'praviš' igrače. Igrači se 'prave', ne postaje se igrač tako što dođeš, treniraš vaterpolo i odlučiš da postaneš igrač. Treneri su tu mnogo zaslužni, prvo kada selektiraju one najmlađe, pa i dalje kroz sve selekcije, do 'A' tima...“, priča bivši as Partizana, Pro Reka i Kazanja i dodaje:
„To je ozbiljno bavljenje igračima, vaterpolom, strukom. To je kompletan sistem unutar vaterpolo Saveza koji odlično funkcioniše. Suština je u sistemu, ni u čemu više, a kada imaš zdrav sistem, lako ti je da praviš igrače. Treba taj sistem održavati, a to nije lako, ali kada je sistem zdrav možeš bez problema da preboliš smenu generacija. Dosad nas svaka smena generacija nije zabolela“.
Našeg sagovornika smo upitali da li je na Olimpijskim igrama teže, odnosno da li postoji dodatni motiv za osvajanje neke od medalja.
„Jeste, zato što su Olimpijske igre jednom u četiri godine. Takođe, sama ta fama da su to Olimpijske igre, najcenjenije takmičenje u svetu sporta – osim u fudbalu – daje na toj važnosti i težini, pre svega, gde postoji to psihološko opterećenje da na OI moraš da daš sve od sebe, jer će sledeća šansa da ti se ukaže tek za četiri godine. Drugo, na Olimpijske igre dođe 12 stvarno najboljih ekipa, za razliku od Evropskog prvenstva, pa već na Svetskom dođu Amerika i Australija. Na Olimpijskim igrama se to nekako isfiltrira, dođu dve grupe po šest ekipa, po jedna je u svakoj grupi ne neke jačine, ali deset ekipa se maltene ravnopravno bori“, zaključio je priču za Sputnjik Danilo Ikodinović.