Incko odlazi u penziju kao milioner. Ipak, te milione neće potrošiti u miru. Poslednjim parafom upisao se i u istoriju, na način kako su to činili Benjamin Kalaj i Oskar Poćorek. Po ovome će ostati još dugo zapamćen. Njegova uloga jeste minorna, ali za sve što će uslediti neko mora biti i odgovoran.
Da će Bajdenova administracija krenuti u ofanzivu postalo je jasno nakon samita G7. Iz završnih zaključaka postalo je jasno i da će cilj ofanzive biti dedejtonizacija „B—H strukture“. I zarad namirivanja nekih računa iz bliže prošlosti, i radi širenja NATO-a u skorijoj budućnosti. Međutim, ostalo je otvoreno kako do ovog cilja stići? Posebno imajući u vidu potpuno promenjene okolnosti. Rusija ne priznaje novog međunarodnog upravnika, Kristijan Šmit ima problem ne samo sa legitimitetom, sa tim je kuburio i njegov prethodnik, već i sa legalitetom, što se dešava po prvi put. Pri tome, u priču se, prvi put u istoriji, uključila Kina. Em stalna članica SB, em neizostavni činilac regionalne bezbednosti.
Površne konstatacije o „neuspehu“ zajedničkog rusko-kineskog predloga da se usvoji nova rezolucija u UN daju potpuno „iskrivljenu sliku“. Inicijatori su znali da predlog ne može proći i da su pribavili kvalifikovanu većinu, čekao bi ih dvostruki veto. Nije se predlog rezolucije našao na dnevnom redu da bi bio usvojen, već da bi se poslala politička poruka o budućem zajedničkom nastupu u BiH, verovatno i šire, na celom Balkanu.
Slično kao što su Britanci znali da će Rusija vetirati predlog rezolucije o Srebrenici, ali su je predložili kako bi poslali poruku da neće odustati od strategije utvrđene još devedesetih godina. Pitanje koje se logično nameće: ako u prethodne dve decenije homogeni zapadni blok u trenutku kada bejaše na vrhuncu svoje moći nije mogao dedejtonizovati BiH i izaći na kraj sa Rusijom koja je nekada i krajnje načelno i manje ubedljivo branila principe, kako će to učiniti sada, u trenutku kada njihova moć bledi, a Rusi, puni samopouzdanja, nastupaju zajedno sa nikada jačim Kinezima, braneći svoje stavove vrlo odlučno i konkretno?
Kristijanu Šmitu su potpuno vezane ruke. Šta to novi visoki predstavnik može učiniti? Insistiranje na primeni odluke o „negiranju genocida“ i „veličanju“ zločinaca proizvešće toliko dramatičnih kontraefekata da neće biti moguće upravljati krizom. Zapravo, dramatični kontraefekti su već tu. Ukidanje odluke ili nekakve izmene i dopune, čak i kada bi bile moguće, proizvele bi bunt u Sarajevu, čime bi se na postojeću nadovezala nova kriza. Takođe, usled promenjenih okolnosti Šmit nije u prilici da nameće bilo kakve sankcije, on se ne može ponašati kao Pedi Ešdaun. Istina je, može probati, odnosno, mogu ga na to naterati, ali bi epilog ostao gori nego sa poslednjom Inckovom avanturom! Jednostavno, to se više, osim od strane političkog Zapada, neće priznavati, a NATO i EU niti su homogeni kao ranije, niti su celi svet, odavno nisu ni jedini eksterni činioci (zapadno)balkanske politike.
SAD i Velika Britanija nesumnjivo žele da kroz haotizaciju unutrašnjih prilika i oktroisanje različitih odluka uguraju BiH u NATO po svaku cenu, čak i žrtvujući stabilnost zemlje. Ali, slične pogrešne procene već su ih mnogo koštale na drugim mestima. Ili se haos nastavljao, nisu uspevali da ga kanališu ka poželjnom ishodu (Ukrajina), ili su drugi koristili haotizaciju za svoje interese (Belorusija). Opet se vraćamo na tezu o promenjenim okolnostima. Umesto strpljivog rada i čekanja narednih izbora, što im je bila neka šansa da pokušaju sa promenama i u Republici Srpskoj, požurili su i homogenizovali srpski korpus koji sada ima daleko komotniju poziciju i snažniju podršku iz međunarodnog okruženja.
Zbog toga, ovde nije stvar u tome šta će biti ako „Bajdenovci pobede“, kako se sa raznih strana već horski objašnjava. Uhapsiće Dodika, metnuće banjalučko rukovodstvo na „crne liste“, demontiraće Srpsku, reagovaće EUFOR, staviće u funkciju lokalne snage bezbednosti, lokalne institucije će na silu i mimo procedura izglasati ulazak u NATO... Takve „pobede“, izvesno je, ne može biti. Stvar je u tome šta će se dogoditi ako nema „pobede“ koju su već unapred preko medija proglasili!? Ko je u takvom razvoju situacije gubitnik? Ko snosi posledice? Republika Srpska? Srbija? One mogu pretrpeti neku štetu, ali ništa veću nego što je bilo u brojnim dosadašnjim bitkama. To se može „preturiti preko glave“, u nekoj srednjoročnoj perspektivi čak i isplatiti. Rusija i Kina?
Njihovo uključivanje u ovu krizu na ovakav način pokazuje nameru da se u regionalnom okviru dodatno ukotve, sredstva na koja se oslanjaju sasvim su solidna, lokalni saveznici takođe. SAD i Velika Britanija, NATO? Isuviše je mala ova stvar da bi se na nju dodatno trošio uveliko načeti ugled. Barem tako izgleda iz globalne perspektive! Uostalom, da su hteli, poslali bi u Sarajevo kadrove profila Ešdauna i Holbruka.
Ostaje da će kao najveći gubitnik iz svega izaći Kristijan Šmit. Samo, za razliku od nekih prethodnika koji su sa iste funkcije odlazili kao suštinski gubitnici, ovoga puta to ne može biti personalizovano. Upravo zbog Inckove odluke, ofanzive koja se sprovodi, dodatne internacionalizacije, kontraefekata i haotizacije, unapred proglašene „pobede“. Neuspeh Šmita zato će biti anticipiran kao neuspeh Nemačke. A sa tim i kao poraz politike EU u regionu. Ko će se zbog toga uzbuditi? Rusi, Kinezi, Amerikanci, Britanci... Za njih, i sa Šmitom i bez njega ostaje — ista meta, isto odstojanje. Igra se nastavlja, sa jednim igračem manje, kojem ionako sve manje veruju. Što se balkanskih aktera tiče, na EU članstvo niko više odavno ni ne računa. „Pobeda ima hiljadu očeva, poraz je siroče.“ U ovom slučaju, biće poznato i čije je to siroče.
Pročitajte još: