Ovako istoričar Bojan Arbutina odgovara na pitanje da li je prošlogodišnji odlazak predsednika Srpskog nacionalnog veća Borisa Miloševića na proslavu „Oluje“ imao ikakvog efekta na srpsko-hrvatske odnose.
Od Miloševićevog odlaska u Knin niko nije imao koristi
Miloševićev odlazak prošle godine u Knin predstavljen je kao pružanje ruke pomirenja — tu ruku prihvatili su hrvatski zvaničnici koji su neposredno nakon proslave otišli u dva sela, Grubore i Varivode, gde su odali poštu srpskim civilnim žrtvama koji su stradali kao žrtve ratnih zločina hrvatske vojske neposredno nakon operacije kojom je slomljena Republika Srpska Krajina, a iz Hrvatske proterano oko 250.000 ljudi.
Milošević 4. avgusta ove godine neće biti u Kninu jer je, kako je izjavio, takav dogovor u vladi, s obzirom da na proslavu „Oluje“ ne dolazi kompletan kabinet Andreja Plenkovića.
A kako nije došlo ni do kakvih poboljšanja srpsko-hrvatskih odnosa u poslednjih godinu dana, efekata Miloševićevog prošlogodišnjeg poteza nema, smatra naš sagovornik.
„Mislim da su odnosi puni turbulencija i da nisu konstanta, već da variraju od perioda do perioda — naročito se zaoštravaju u vreme predizbornih kampanja u Hrvatskoj, kada se Srbi i Milorad Pupovac posmatraju kao nekakvo ultimativno zlo koje preti Hrvatskoj“, objašnjava Arbutina.
Više bi efekta imalo da su srpski predstavnici odali poštu hrvatskim žrtvama, kao što su hrvatski zvaničnici odali poštu srpskim žrtvama, zaključuje on.
Ko prvi pruži ruku, u moralnoj je prednosti
Prema rečima zagrebačkog novinara Saše Kosanovića, Milošević je prošle godine uživao podršku svih onih koji su bili protiv rata i zalagali se za suživot Srba i Hrvata — oni koji su zagovarali ratno rešenje osudili su njegov potez.
„S druge strane, sam odlazak ne znači ništa ako ga ne prati državna politika, koja bi trebalo da ide u smeru pomirenja. Lično ne vidim da državna politika, osim tih površnih prijateljskih gestova koji su prošle godine obeležile ovo vreme u Gruborima, Varivodama i Kninu, ništa posebno nije izrodila“, smatra Kosanović.
Svoju tezu Kosanović ilustruje primerom Ivana Penave, koji je pobedio na izborima za gradonačelnika Vukovara zahvaljujući antisrpskoj retorici neposredno posle Miloševićevog prisustva na proslavi „Oluje“.
„Nisam stekao utisak da je većina koja je za njega glasala dala Srbima neki bonus zbog odlaska Borisa Miloševića u Knin, ali nakon trideset godina mitologizacije Domovinskog rata, nakon trideset godina antisrpske obrazovne politike, logično je da se sada, kada se nešto pokušava, teško radi i da će biti potrebno puno gestova i sistematskog rešavanja stvari da bi se stvari pomakle sa mrtve tačke“, ističe on.
Bez obzira što ove godine Milošević neće ići u Knin, važno je pružiti ruku — ko prvi pruži ruku pomirenja, bez obzira koliko je stradao, u moralnoj je prednosti, time ništa nije izgubio, već samo dobio, dodaje Kosanović i navodi da je siguran da bi da je u proteklih godinu dana zabranjen ustaški pozdrav „Za dom — spremni!“, Boris Milošević bio u Kninu i ove godine.
Iako ljudi koji ne žele da budu okovani međunacionalnom mržnjom celog života žele da se stvari menjaju brzo, sa desnicom na vlasti stvari se menjaju sporo, ali bi se sa levicom na vlasti u Hrvatskoj stvari menjale još sporije, konstatuje Kosanović — levica se plaši desnice i trudi se da zadrži status kvo.