Leto je doba kada se na Balkanu obeležavaju godišnjice teških zločina počinjenih u dvadesetovekovnim ratovima — od pokolja Srba u NDH, preko godišnjice teškog ratnog zločina u Srebrenici, do godišnjice operacije „Oluja“. I dok se stalno naglašava kako bi trebalo negovati kulturu sećanja na žrtve, što treba da doprinese pomirenju, godišnjice teških zločina neretko prerastaju u „ratove sećanja“.
Rat sećanjima na Balkanu
Iako se stalno govori o tome kako je važno gledati u budućnost i ne osvrtati se unazad, kako bi trebalo da se ekonomski razvijamo, mi to ne možemo bez osvrtanja u prošlost, a pitanje zločina iz HH veka jedno je od najtežih pitanja naše zajedničke istorije. Upravo zbog budućnosti važno je sagledati prošlost, kaže za Sputnjik istoričar Milan Gulić i napominje kako bi bilo dobro da godišnjice teških zločina počinjenih na ovim prostorima služe kulturi sećanja, a ne politici ili ratovima sećanja.
„Za pravi ulazak u budućnost potrebna je dobra spoznaja prošlosti, ali spoznaja prošlosti hladne glave. Dakle, ostaviti prošlost istoričarima, ostaviti sećanje porodicama i onima koji su bili sapatnici žrtava i sve svesti na jednu meru kako bismo mogli da krenemo dalje u budućnost“, naglašava Gulić.
Međutim, problem je u tome što se stvari posmatraju jednostrano. To je problem i sa Drugim svetskim ratom i teško je sada objasniti da su zločine vršile sve strane.
„Isto tako je i za rat devedesetih stvorena jednostrana priča o tome da je jedan narod kriv u potpunosti, jedan je kriv malo, a jedan nimalo. I kada imate tako postavljenu hipotezu, sve što se radi ne može biti ništa drugo nego politika ili rat sećanjima, jer se sve mora uklopiti u jedan takav zadati okvir. Ja bih da sve to bude samo kultura sećanja, da pustimo žrtve da počivaju u miru, da krivce kazne sudovi, a da istoričari tumače, koliko god je moguće, hladne glave i da sve što se u HH veku dešavalo na ovim prostorima, a ostavilo je krvave tragove, bude samo kultura sećanja, nikako politika i nikako rat sećanjima“, kaže Gulić.
Politička zloupotreba zločina
Problem dolazi otuda što se zločini zloupotrebljavaju u političke svrhe. Međutim, porodice i potomci žrtava većinom su svesni da i sa druge strane postoje njihovi sapatnici; sa njima je lakše razgovarati nego sa onima koji nisu propatili u ratovima devedesetih i zbog toga je političkim garniturama lako da zloupotrebljavaju zločine, ističe Gulić.
Napraviti balans između zloupotrebe zločina u političke svrhe, sa jedne, i negacije i zaborava, sa druge strane, jako je teško — možda bi trebalo slediti primer kako zemlje Zapada obeležavaju određene događaje iz zajedničke istorije, a da se to ne odražava na odnose unutar EU ili njihove međusobne odnose, misli Gulić i odmah dodaje — samo donekle, jer se na primeru obeležavanja godišnjice Prvog svetskog rata videlo da se politika i tu previše uplela.
Gulićevo mišljenje je da bi za početak bilo dobro da iza svakog obeležavanja, svake komemoracije stoji država, ali da se u obeležavanje zločina ne meša politika.
Žrtvama srebreničkog zločina, smatra Gulić, ne znači ništa kada neki političar dođe na komemoraciju, ali znači im što postoji memorijalni centar, mesto gde njihovi najbliži mogu da ih se sete i da se pomole za njih. Isto je tako i sa srpskim žrtvama — sećanje na njih uz molitvu mnogo je važnije od pompeznih državnih komemoracija, uveren je istoričar.