Petar Mamonov, genijalni glumac tišine, bio je drugi Rubljov ruskog filma

O ovom veličanstvenom ruskom glumcu koji je pre nekoliko dana izgubio bitku sa koronom, Stojanović kaže da je nepravedno „sveden“ na filmove „Ostrvo“ i „Car“ reditelja Pavela Lungina, koji jesu udarni deo karijere Petra Mamonova, ali nisu i jedino izuzetno što je glumeći na filmu uradio.

„Generalno se u srpskoj kinematografskoj i opštoj kulturi ne zna mnogo o Mamonovu. Ne zaboravimo da se srpska i beogradska publika sa njegovim ulogama srela mnogo ranije. On je radio debitantski Lunginov film koj se zvao ’Taksi bluz‘. Godine 1988. Rašid Nugmanov radio je izuzetan film u kojem je Mamonov igrao, zvao se ’Igla‘. Taj je film bio na FEST-u ’89. godine. Dakle, srpska i beogradska publika imale su priliku da njegove glumačke nastupe gledaju u kontinuitetu i stvore sud o jednom od najfenomenalnijih glumaca ruske filmske scene. S puno razloga možemo da kažemo da je kruna njegove karijere njegova saradnja sa Pavelom Lunginom, s kojim je uradio nekoliko filmova i ono što je Anatolij Solonjicin bio za Andreja Tarkovskog, ja bih rekao da je Mamonov za Pavela Lungina“, kaže Stojanović.

Prema rečima ovog filmskog kritičara, reč je o glumcu neponovljivog senzibiliteta, prepoznatljivom po isposničkom licu, osobenom po uspelim glumačkim metamorfozama.

„Mamonov je kao glumac briljirao u svakom filmu u kojem je igrao. Ali ne zaboravimo da je on bio jedan od najsvestranijih ruskih umetnika i da je pripadao kulturom zadojenoj generaciji kojoj nije bilo strano da ima i rok muziku. Bio je i jedan od osnivač legendarne rok grupe ’Zvuki mu‘, njen tekstopisac i frontmen. Mamonov je uz Vjačeslava Butusova, koji je bio vođa sovjetskog sastava ’Nautilus pompilius‘, bio paralelna pojava britanskom ’new wave-u‘. Dakle, ruska kultura je bila toliko dinamična, slojevita, vibrantna i uopšte nije kaskala za zapadnim rodonačelnicima progresivnog kulturnog izraza. Ako pođemo od premise da je Viktor Coj bio konstitutivni okvir u kojem se definisao i strategijski osmišljavao ruski rok, onda je Mamonov sa bendom ’Zvuki mu‘ po svojoj ekscentričnosti, ubojitim scenskim nastupima, egzibicionizmu i oniričnosti jedan od vodećih gurua ruske muzike“, podseća Stojanović.

Mamonov je, napominje naš sagovornik, imao i zapaženu pozorišnu karijeru. Među predstavama koje su bile neka vrsta pozorišne egzibicije, posebno se izdvaja „Čokoladni Puškin“.

„Bio je ličnost ogromne kreativne energije, veličanstven glumac, rekao bih malo ponovljiv u ruskom filmu. Njegovom smrću izgubila je ne samo ruska, već i svetska kinematografija u celini“, kaže Stojanović.

Za velikog ruskog glumca uloga u Lunginovom filmu „Ostrvo“ značajna je ne samo zbog antologijskih scena u kojima dominira njegovo isposničko lice, već i po tome što se i sam njegov život umnogome poklopio sa likom sveštenika iz filma „Ostrvo“.

„Negde je ta uloga saobrazna sa njegovim životom. Večito u gladi za novim spoznajama, to je čovek koji je ceo život bio u transformacijama: one su bile njegov stvaralački kredo. Bio je u večitom traženju. On koji je rođen 1951. godine, nikada se nije umorio i zaustavio i čini se da je njegov izolacionizam samo jedan od načina i puteva ka vlastitoj samospoznaji i spoznaji uopšte. To ne bi trebalo da čudi ako malo bolje pogledamo lik i delo ovog fantastičnog glumca. Ako kažemo glumca, čini mi se da ga nepravedno smeštamo u uske okvire jednog poziva. Mislim da je umetnička pluralnost retka u evropskoj kulturi, a upravo po njoj se izdvaja Petar Mamonov.“

Stojanović kaže da iako njegovi filmovi po kvantitetu možda nisu jednaki evropskim karijerama, oni svakako jesu upečatljivi.

„Mamonov je za trideset godina karijere snimio oko petnaest filmova, u kojima je iskazao fantastičan glumački nerv kakav je imao malo koji ruski glumac. Tragično je kako malo znamo o ruskim glumačkim naraštajima kakvi su Vladimir Markov ili Danil Strakhov, koji su svetski zaživeli kao osvedočeni talenti. Mislim da Mamonov, i to ne samo povodom smrti, zaslužuje kritički prikaz kao jedna od najosobenijih ličnosti moderne ruske kulture“, smatra filmski kritičar.

Povlačeći paralelu između glavnih uloga u kultnom ostvarenju „Andrej Rubljov“ i filmu „Ostrvo“, Stojanović kao glavno zajedničko svojstvo ističe to što glavni protagonisti u njima ne govore mnogo.

„Reč je o svojevrsnom govoru tišine. U ruskom filmu novijeg doba uočljiva je fantastična vizuelna kultura. ’Ostrvo‘ je film zapanjujuće vizuelne kulture i jedan od najboljih filmova tišine, filmova mistike koji je nastao na evropskom tlu poslednjih nekoliko decenija. Verujem da je to saobrazno toj nekoj konturi filma, ideji metafizičkog izolacionizma koji je put ka svestranosti. Mamonov je tišinu morao da izabere kao glumački manir. Tišina ruskih filmova je ponekad mnogo ubojitija od mnogih filmova dijaloga koje je ruska kinematografija dala poslednjih decenija“, zaključuje Miroljub Stojanović.