U kakvom su odnosu prepoznatljivi Veličkovićevi radovi, sumorne i opominjuće figure gavranova i Feniks, gde se u tim slikama nestajanja krije simbol ponovnog rađanja i uzdizanja iz pepela, za Sputnjik objašnjava istoričarka umetnosti Nataša Kristić, autorka teksta iz kataloga ove izložbe, koji je naslovljen „Efekat Feniks“.
Uz podsećanje da je i izložena slika „Prostor“ iz klasičnog registra tema i motiva koje Veličković obrađuje na svojim platnima i da je reč o dopunjenom tumačenju njegovog dela, Nataša Kristić objašnjava kako je povezala Veličkovićevog „palog čoveka“ sa bićem koje se ponovo rađa.
Razorna platna puna nestajanja
„Pokušaj da se objasni ovo platno zasnovan je na ideji da je sam slikar pokušao kroz čitav niz ciklusa — od kojih ova slika pripada samo jednom iz tih ranih godina stvaralaštva — da nađe odgovor na primarna pitanja, poput porekla čoveka i surove forme agresivnosti koja se neprestano uočava kroz njegovo delovanje na planeti. U tom smislu, Veličkovićeva platna često referiraju na smrt, na stradanje, na pad; zato se uvek i doživljavaju i tumače kao razorne. Na izložbama njegovih radova vidite kako se prolaznici veoma malo zadržavaju pred takvim platnima, zato što je veoma teško stajati pred tom energijom nestajanja. Ja sam pokušala da odem korak dalje, zapitavši se zašto jedan čovek slika na taj način“, objašnjava istoričarka umetnosti i dodaje:
„Učinilo mi se da je ideja upravo u tome da se čoveku rasvetli ta razornost koju nosi u svojoj prirodi i da se vrati na to mesto na kom agresivnost počinje, u nadi da će je razumom, svešću i plemenitim potencijalima izbrisati. Da će prestati da čini agresiju. Zato je to efekat Feniksa. Veličkovićevi okoštali skeleti u prenosnom značenju sugerišu i okoštalost u mišljenju i delanju koja na nivou zdravog razuma nisu opravdana, ali se ipak civilizacijski neprestano ponavlja: nema dana, a da nema rata i sukoba na planeti“, kaže Nataša Kristić.
Veličkovićeva koncepcija slikarstva koje ne pristaje da bude dekorativni element lišen emocija, uznemiravanja i agresivnosti, dugo je putovala do kritike i priznanja. On sam govorio je da je odlučio da izdrži na tom putu, „da ne prihvatim kompromise sa ubeđenjem da će jednog dana to i biti prihvaćeno“. Da je bio u pravu, potvrdila su mnoga visoka svetska priznanja, među njima i francuski Orden viteza legije časti.
O tome da li će vreme potvrđivati aktuelnost Veličkovićevog dela, ali i opomene koje stižu sa njegovih platana, naša sagovornica nema dilemu:
„Ta ideja postaje okosnica svima koji su razumeli poruku: da bi čovek, ukoliko se ne opameti, mogao da uništi sam sebe“, zaključuje istoričarka umetnosti Nataša Kristić.