Šta je Staljin tražio od rimskog pape u tajnoj prepisci

Fašistička propaganda je nazvala ovaj događaj „gestom Staljinove poniznosti“.

Da li je ovako nešto zaista napisao sovjetski lider ili je propagandna mašina Jozefa Gebelsa, tadašnjeg nemačkog ministra propagande, kao u većini slučajeva, plasirala još jednu laž i dezinformaciju?

Do početka 1942. godine odnosi Staljina i Svete stolice bili su više nego hladni. Sam papa i svi katolički sveštenici su još 1930. godine, uoči XVI kongresa Komunističke partije Sovjetskog Saveza bili proglašeni neprijateljima boljševika. Tih godina je protiv katoličkog sveštenstva, kao i protiv predstavnika drugih religioznih konfesija, organizovana bila snažna sovjetska represivna mašina.

U februaru 1929. godine Vatikan je postao suverena država. Međutim, ni Moskva ni Vatikan nisu preduzeli nikakve korake za uspostavljanje „normalnih odnosa“. Josif Staljin nije imao apsolutno nikakvih simpatija prema Piju XII, koji je stupio na papski presto 1939. godine, kao ni prema njegovom prethodniku papi Piju XI.

Novi papa je imao dovoljno političkih „briga“ u samom Rimu. Pod stalnim pritiskom italijanskog fašističkog diktatora Musolinija, Pije XII se svim silama trudio da ostane neutralan. Pored toga, Vatikan je shvatio da se nacisti u Nemačkoj verovatno neće lojalno odnositi prema katolicima. U Rajhu je već bilo u punom jeku stvaranje sopstvene ideološke religije.

Papa nije osuđivao ni vojnu kampanju nacista, ni njihovu rasističku ideologiju. Kada su se Velika Britanija i Francuska u septembru 1941. godine obratile Piju XII da proglasi nemački Rajh državom agresorom, on to nije učinio. Objasnio je to činjenicom da Vatikan želi da bude van politike. A na stranu SSSR-a, gde su se nastavila gonjenja katolika, Sveta stolica je samo ponekad „bacala osuđujuće poglede“.

Početkom 1942. godine između SSSR-a i Vatikana uspostavljeni su bili prvi kontakti. Međutim, ali to nisu bili potpuno diplomatski odnosi. U to vreme Sovjetski Savez je počeo da formira takozvanu „Armiju Andersa“, koju su činili bivši poljski vojni zatvorenici. Sveta stolica se obratila Moskvi sa zahtevom da dozvoli katoličkom biskupu Jozefu Gavliniju da poseti ovu vojsku. Čudno, ali Staljin je dao saglasnost i krajem aprila 1942. godine episkop je stigao u SSSR.

Prema rečima poljskog diplomate, koji se tada nalazio u emigraciji, Staljin je pokazivao "interesovanje" za Vatikan. On je naveo da je prvi čovek SSSR-a priznao da Vatikan u Evropi ima značajan moralni autoritet. Postojala je informacija da je Staljin, prilikom sastanka sa ambasadorom Francuske koji je bio u izgnanstvu, izjavio da ne bi imao ništa protiv političkog saveza sa Vatikanom.

Upravo je ova informacija bila povod da nemačka propaganda napiše „istinitu priču“ o Staljinovom obraćanju Svetoj stolici, u kojoj je, osim uspostavljanja diplomatskih odnosa „vođa naroda“ navodno tražio od pape da se moli za boljševike. Pored propagandnih letaka, informacije o „Staljinovom pismu papi“ Nemci i Italijani su širili i na radiju. Čak je i britanski „Bi-Bi-Si“, verujući Gebelsovoj propagandi, emitovao ovu „senzacionalnu vest“.

Posle informacije o tome da je Staljin molio papu da se moli za „Rusiju i boljševike“ kardinali Vatikana su negirali ovu „senzaciju“. Međutim, ni odnosi Vatikana i Berlina u to vreme nisu bili baš dobri.

Uprkos zahtevima nacističkog rukovodstva Nemačke, papa rimski Pije XII je odbio da proglasi „antiboljševički krstaški rat“ protiv SSSR-a. Odmah je usledila Hitlerova reakcija. Obustavljena je „Istočna misija“ Vatikana koja je trebalo da stanovnike Sovjetskog Saveza, koje je okupirao Vermaht, prevede u katoličku veru.

Agent Rajhsziherhajtshauptamta (organizacija podređena Hajnrihu Himleru tokom njegovih dvojnih dužnosti šefa nemačke policije) je preko tajnog sekretara pape pitao pontifikata koliko su tačne glasine da Vatikan navodno želi da prizna SSSR. Odgovor Pija XII, koji je odmah prenet Berlinu i nije mnogo obradovao naciste. Pontifikat je bio „besan“ da su se takve glasine uopšte mogle pojaviti.

Pre nego što su se saveznici iskrcali u Italiju septembra 1943. godine zapadne države su na sve moguće načine počele da uzdižu ulogu pape u međunarodnoj politici. Međutim, SSSR nije delio ovo mišljenje. Na primer, istoričari su opisivali slučaj kada je tokom Teheranske konferencije Vinston Čerčil počeo da insistira na tome da po „poljskom pitanju“ treba uzeti u obzir i ulogu Vatikana. Staljin je, oštro prekinuo britanskog premijera i podrugljivo ga upitao: „Koliko papa ima vojnih divizija?“

„Vođa naroda“ nije mogao u potpunosti da ignoriše Rimokatoličku crkvu. U tom periodu je vojska Crvene armije počela da oslobađa zapadne delove Ukrajine, a u isto vreme su pripremali i napad na Litvaniju i regione u kojima je živeo veliki broj katolika. U proleće 1944. godine Staljin je u Kremlju primio Stanislava Orlemanjskog, američkog katoličkog episkopa i prijatelja Ruzvelta. Tokom sastanka je Staljin uveravao da je on spreman za saradnju sa pontifikatom.

U januaru 1945. godine Pije XII je izašao sa izjavom koja je u SSSR-u dočekana kao antisovjetska. Papa je ne, samo predložio da zaključi „meko primirje“ sa poraženim državama, već je otvoreno govorio o progonu ukrajinskih katolika. Takve izjave dovele su do toga da su ga sovjetski novinari odmah prozvali „braniocem fašizma“.

U konfrontaciji Kremlja i Vatikana nije učestvovao samo papa već i Staljin. Prema jednim od planova vođe, posle rata u Moskvi je trebao da se napravi neka vrsta „svetskog religioznog centra“. Vatikan je bio glavni kamen spoticanja za sprovođenje Staljinovog plana.

Početkom 1950. godine u SSSR-u se aktivno širilo mišljenje da je rimski papa Pije XII tokom Drugog svetskog rata stao na stranu „država Osovine“. Ovom pitanju je bio posvećen čitav naučni rad, koji je nazvan „Vatikan u Drugom svetskom ratu“, knjiga je izdata 1951. godine. Staljin već sledeće godine kardinalno promenio svoj stav prema Vatikanu. On je javno pohvalio papu za njegove mirovne inicijative tokom rata.

Ko zna kakav bi bio sledeći „krug mira, prijateljstva i dobrosusedstva“ između Svete stolice i Kremlja da 1953. godine ovaj odnos nije prekinula smrt Josifa Staljina.

Pročitajte još: