Ovo nije poziv na mržnju: Sve popularniji glumac o strašnoj drami Srba – koju je sam preživeo

Ovako za Sputnjik glumac Jovo Maksić ukratko objašnjava razlog za snimanje prvog igranog filma i serije o pogromu Srba iz Hrvatske 1995. godine, režisera Miloša Radunovića, u kome igra naslovnu ulogu.

Nerado je pristao na razgovor, jer su, kaže, tabloidi već zloupotrebili osetljivost teme ovog filma, pa na početku razgovora za Sputnjik uz osmeh kaže;

Do dolaska u Beograd na studije, Maksić je živeo u selu Plavno kod Knina gde je njegov otac bio sveštenik. Diplomirao je glumu u klasi profesora Predraga Bajčetića. Stalni je član Beogradskog dramskog pozorišta, a još igra u svojoj prvoj velikoj kući, „Malom pozorištu Duško Radović“.

Posle prve godine glume, Jovo Maksić otišao je kući na raspust, bila je to 1995. godina. Zbog „Oluje“ u Beograd se vratio u koloni traktora i automobila. Putovao je 12 dana.

O detaljima svoje golgote Maksić ne želi da priča, kaže da ipak nije prošao pakao, za razliku od drugih, a mnogi nisu ni stigli do Srbije. Zbog njih, između ostalog, igra u ovom filmu.

„To je nešto što je moje, lično, ne želim da iko to zna, to sam nosim, ali sreća je u nesreći što je moj posao takav da ovo iskustvo mogu da iskoristim u najboljoj mogućoj meri. U glumi stalno moramo da preživljavamo, da tražimo momenat koji svedočimo, da bi bio što istinitiji, što iskreniji. U svoj ovoj nesreći, imam sreću da to mogu da prenesem i iskoristim sva iskustva koja sam imao u životu, smatram to nekom vrstom blagoslova“, kaže Maksić.

On za Sputnjik otkriva i deo radnje filma. Glavna priča prati sudbine pet likova, koje će kasnije biti dodatno razrađene kroz seriju od 12 epizoda. Većina tih sudbina se prepliće, reč je o ljudima iz istog mesta, pograničnog srpskog sela u Lici.

„Reditelj nije želeo da se bavim direktnim odrednicama, tačnim imenom sela, prepoznaće se, iako je to opšte mesto koje može biti bilo koje pogranično ličko selo. Moj lik je na frontu, kreće operacija „Oluja“, ja ostajem negde okružen. Radnja prati moje izvlačenje, istovremeno, porodica kreće u izbegličku kolonu. Oni ne znaju gde sam ja, ja ne znam gde su oni. Tu su i meštani sa svojim paralelnim pričama, paralelnim mukama, tako da će gledalac pratiti više sudbina“, otkriva Maksić.

Iako se trudi da napravi emotivni otklon, jer, koliko god da je profesionalan, sa svakim setom ponovo preživljava ono što mu se zaista dogodilo, on kaže da mu je ipak važno što će priča o „Oluji“ konačno biti ispričana.

Premijera filma „Oluja“ planirana je u decembru, a početak prikazivanja serije u martu sledeće godine. Snimaju kod Valjeva i Uba, a našeg sagovornika smo pitali zašto producenti nisu razmišljali o odlasku na snimanje na lice mesta, u Hrvatsku, već su izabrali krajeve koji liče na Liku.

„Verujem da bi to bilo nemoguće u današnjim uslovima, nažalost, te rane su, iako je prošlo toliko godina, žive. Ne znam kako bi to bilo shvaćeno sa druge strane, iako ovo nije upiranje prsta ni u koga, svi imamo svoje muke i svoje bolove. S moje tačke gledišta, to je jedan od najprljavijih ratova koji se desio. Suštinski, najviše je stradao običan čovek, sa jedne i sa druge, i sa treće strane. Svako od nas ima ovakvu priču, nemam ništa protiv kada je priča i druga strana, kada je obična, kada nije političko veličanje ljudi i događaja, već stradanje običnog čoveka, gde imam empatiju prema bilo kome, to nema veze sa nacijom, ja te ljude razumem“, ističe Jovo Maksić.

On je popularnost u regionu doživeo nakon uloge Koste Govoruše u seriji “Kosti“ po scenariju Nikole Pejakovića, u režiji Saše Hajdukovića, gde takođe igra izbeglicu. Imao je i malu, ali izuzetno zapaženu ulogu u filmu „Dara iz Jasenovca“ Predraga Antonijevića.

Upitan da li se plaši bure slične onoj podignutoj oko trke za Oskara ove godine, Maksić kaže da beži od politike i da je užasnut tim događajima, koje plasiraju mediji, a kasnije razvlače društvene mreže.

„Našim novina nije cilj da nas podrže, da film ili serija uspe, već prave skandal kako bi se opet neke varnice zapalile, da bi se prepucavalo preko društvenih mreža. Oni od toga žive i time se hrane. Svi mi jedni drugima moramo da pogledamo u oči, da pokažemo šta smo jedni drugima radili. Kada bi smo mogli svi da se okupimo i zamolimo jedni druge za oprost, tada bi smo mogli da razgovaramo, da oni razumeju naše žrtve, mi da razumemo njihove. Tu su ostali nečiji životi, ovo nije poziv na mržnju, već da nas druga strana shvati, ako hoće, ako neće, šta ja tu mogu. Ovo što radim je i dug prema nekim mojima koji su tamo ostali“.

Na kraju razgovora za Sputnjik Jovo Maksić kaže da trenutno radi samo na filmu „Oluja“. Očekuju ga četiri meseca snimanja.

„Nemam mnogo vremena da se bilo čime drugim bavim. Posvetio sam se potpuno, da ovo izguramo do kraja. Zapravo, radim još nešto, ali nemam odobrenje da bilo šta o tome pričam. Mogu samo da vam kažem da je reč o domaćem projektu“, zaključuje Maksić.