Nema odustajanja: Kina ima način da „osvoji“ Bliski istok

Ubedljiva pobeda Raisija rezultat je i kampanje u kojoj se najviše govorilo o borbi protiv korupcije i ekonomiji. Iranska privreda ušla je u novi krug stagnacije još pre pandemije. Sankcije i restrikcije čine svoje. Sa pandemijom stvari su se pogoršale. Zbog toga se postavlja pitanje: kako Raisi planira da ispuni obećano?

Krajem marta, Iran i Kina potpisali su sporazum o jačanju političke i ekonomske saradnje u narednih 25 godina. Predviđeno je da u tom roku kineske kompanije investiraju 400 milijardi dolara. Šef kineske diplomatije označio je odnose sa Iranom „strateškim i trajnim“.

Kineske ambicije na Bliskom istoku, naravno, ne završavaju se u Iranu. Paralelno sa ovom akvizicijom, zvanični Peking želi da održi dobre odnose sa Saudijskom Arabijom i manjim zalivskim državama, kao i Turskom, ali i Izraelom. Grandiozna inicijativa Pojas i put tiče se integrisanja ekonomskog prostora celokupne Evroazije. Svi su prijatelji, nema neprijatelja.

Međutim, zakonomernost međunarodnih odnosa jeste i da svaka akcija proizvodi reakciju. Jačanje kineskog uticaja uzrokuje podozrenje SAD. Kineski kapital istisnuo je zapadne finansijske institucije, faktički im onemogućio održavanje monopolskog položaja na globalnom „tržištu kredita“, kineski proizvodi su „osvajali potrošače“ ostavljajući američke i evropske ponuđače bez dotadašnjih kupaca, a nakon ekonomskog dela, usledilo je i čvršće političko vezivanje za Kinu niza prestonica.

Prvi znaci da implementacija Pojasa i puta neće tako glatko teći oličeni su u upozorenjima Indije i Japana, zatim su došla „dvoumljenja EU“ pod pritiskom Vašingtona. Ne bi iznenadilo da bude problema i u bliskoistočnom regionu. Naročito nakon „buldožer diplomatije“ Donalda Trampa koji je praktično arapskim zemljama uslovio nastavak strateškog partnerstva sa SAD „normalizacijom odnosa“ sa Izraelom.

 Zašto je sada u ovoj jednačini važan izbor Raisija? Zato što, nakon svega, Bajden teško može pronaći bilo kakvo solidno rešenje u tekućoj situaciji. Ako ne učini ništa Kinezi će postepeno „osvajati“ Bliski istok i posledično – istiskivati SAD. Ako pokuša sa obnavljanjem Obaminog „multilateralnog pristupa“ izgubiće legitimitet među svojim biračima i saveznicima, pošto to podrazumeva i mukotrpne pregovore sa „tvrdolinijašem“ i „ultrakonzervativcem“. A ako nastavi „Trampovim putem“, onda nije isključeno ni da umesto postepenog, američki uticaj bude istisnut naglo iz geopolitički značajnih „bliskoistočnih tačaka“. Za razliku od ranijih perioda, sada se nazire i kineski „plan B“.

Ukoliko je „plan A“ o paralelnom održavanju dobrih odnosa sa međusobno sukobljenim regionalnim akterima u praksi nesprovodiv, odnosno – ukoliko Bajden nastavi „Trampovim putem“, za Kineze postoji alternativa. Kineski odgovor na ovu moguću situaciju tiče se uspostavljanja strateškog partnerstva sa Iranom. Sporazum Pekinga i Teherana podrazumeva otvaranje „slobodnog prostora“ za kineska ulaganja u sektore energetike, bankarstva, infrastrukture, zdravstva, telekomunikacija, ali i blisku vojnu saradnju, uz organizovanje zajedničkih vojnih vežbi i razmenu obaveštajnih podataka (što je do sada već viđeno, čak i u trilateralnom formatu, zajedno sa ruskim snagama).

Sporazum Pekinga i Teherana podrazumeva otvaranje „slobodnog prostora“ za kineska ulaganja u sektore energetike, bankarstva, infrastrukture, zdravstva, telekomunikacija, ali i blisku vojnu saradnju.

Vlastima u Teheranu ovo je, nakon odbijanja Trampove administracije da primeni sporazum „P5 plus 1“ iz 2015. godine, svakako izlaz iz ćorsokaka. Američke sankcije i restrikcije EU onemogućavaju normalizaciju trgovinskih odnosa Irana sa zapadnim zemljama, samim tim i priliv investicija, neophodnih za obimniju eksploataciju energetskih resursa. U stanju u kojem se danas nalazi, iranska ekonomija nema snage za započinjanje novog investicionog ciklusa.

I tu sada na scenu stupaju kineske banke, pošto je privreda ove države „večito gladna“ nafte i prirodnog gasa. Istovremeno, cela priča ima i geopolitičku dimenziju. Nakon ozbiljnih tenzija u odnosima sa Indijom (uključujući i povremene „pešadijske okršaje“ u oblasti Aksai Čin i žrtava na obe strane) kineske vlasti su „pojačale delovanje“ ka tradicionalnom savezniku Pakistanu. Sada nastavljaju dalje ka zapadu (iransko – pakistanska kopnena granica dugačka je skoro hiljadu kilometara, što je, bez obzira na „problematičnu“ konfiguraciju terena više nego dovoljno za osiguravanje „prostorne dubine“ za obezbeđivanje ovog strateškog pravca kojim će biti povezani pakistanski Gvadar i irnaski Čabahar). Time se uspostavlja nadzor nad Omanskim zalivom i Ormuskim moreuzom, a što je za sudbinu Pojasa i puta još važnije, Iran sada postaje neizostavna karika „kontinentalnog lanca“ koji se proteže preko Turske i Balkana ka „srcu Evrope“.

Imajući u vidu jasno iskazane namere Erdogana da u ovoj priči ne samo učestvuje, nego bude i jedan od motora njenog daljeg razvoja, kao i ciljane kineske investicije prethodnih godina na Balkanskom poluostrvu, iransko – kinesko strateško partnerstvo dobija sasvim novu dimenziju. To nije cilj, već sredstvo za povezivanje Kine sa Evropom „južnim koridorom“ Pojasa i puta (Kina – Pakistan – Iran – Turska – Balkan). I pored toga što Vašington čini mnogo toga da osujeti realizaciju Pojasa i puta, ova inicijativa bi se svakako nastavila.