Ipak, pitanje da li proizvođači tenkova u Ukrajini mogu da prevaziđu ruske konstruktore krajnje je zanimljivo. Da bi se na to pitanje odgovorilo mora se objasniti kako se razvijala proizvodnja tenkova u SSSR.
U koje tenkove se polagala nada u SSSR?
U periodu pred raspad SSSR-a postojala su tri centra za izradu tenkova Lenjingrad (današnji Sankt Peterburg), Nižnji Tagil (na Uralu) i Harkov ( u Ukrajini). Harkov i Lenjingrad bili najrazvijeniji i najveći tehnološki centri.
Tokom 1960-tih godina u Harkovu je napravljeno jedinstveno vozilo koje je pretendovalo ne samo na ulogu osnovnog tenka kopnene vojske već i na ulogu specijalnog tenka za proboj. Reč je o tenku T-64, koji je imao moćni top kalibra 125 milimetara. On je u perspektivi mogao da ispaljuje ne samo obične granate, već i protivtenkovske navođene rakete. Na ovom tenku je prvi put upotrebljena nova kompozitna višekomponentna municija i novi tip dizel motora.
Tenk je bio opremljen protivavionskim mitraljezom na daljinsko upravljanje. T-64 je bio težak za održavanje, ali je bio efikasan u sukobima. Za taj period, kraj 1960-ih i početak 1970-ih godina, to je verovatno bio najbolji tenk na svetu. Sigurno je i da je njegova pojava veoma uticala i na razvoj tenkova u SSSR-u.
Početkom 1970-ih godina u Lenjingradu je napravljena varijanta tenka T-64 sa motorom koji ima gasnu turbinu. On je 1976. godine ušao u sastav naoružanja sovjetske armije. To je bio tenk T-80/ „objekat 219”, koji je odmah dobio nadimak „reaktivni tenk” zbog specifičnog zvuka i izuzetne brzine koju može da razvije. Probna eksploatacija ovih tenkova u baltičkim zemljama 1974-1975. godine je pokazala da je njihova srednja brzina za 1,3 puta veća nego kod običnih tenkova. Tenkovi T-80 sa gasnim turbinama, koji su proizvedeni u Lenjingradu i Omsku se i danas nalaze u sastavu naoružanja ruske vojske.
A šta je sa Nižnjim Tagilom? Tamo su proizvodili i najteži tenk T-72 napravljen na bazi tenka T-64. Ovaj tenk se, za razliku od tenkova T-64 i T-80, izvozio.
Da li je Ukrajina krenula svojim putem u proizvodnji tenkova?
Krajem 1970-tih u Harkovu su odlučili da se revanširaju konstruktorima iz Lenjingrada i napravili su tenk T-80U. Moderniji tenkovi T-80UD su postali deo naoružanja ruske vojske 1991. godine. Imali su dizel motore od 1.000 konjskih snaga, najnovije topove kalibra 125 milimetara koji su mogli da gađaju protivtenkovskim raketama, imali su najsavremenije komplekse nišana i komunikacionu opremu, kao i moćne oklope.
Plan je bio da se tenk osnaži kompleksom aktivne zaštite, koji bi mogao da obori granate i rakete koje se približavaju tenku. Naslednik T-80UD je bio prvi ukrajinski tenk T-84 „Oplot” koji je bio proizveden u malim serijama za ukrajinsku vojsku i u velikom broju za izvoz.
Paralelno sa razvojem T-80U u Harkovu je rađeno na razvoju tenka nove generacije „objekat 477”, koji se još zvao i „Bokser” i „Čekić”. Početkom 1990-tih je zbog raspada SSSR-a zaustavljen proces, ali se nekoliko godina kasnije ruska vojska zainteresovala za perspektivni tenk i nastavljeni su radovi na „objektu 477A1”, koji je dobio ime „Nota”.
Tenk-dron sa pet nivoa zaštite
„Nota” je imao revolucionarni izgled za to vreme, jer je posada bila postavljena u centru i bila pod zaštitom moćnog oklopa trupa debljine oko jednog metra. Trebalo je da tenk dobije kupolu sa 152 milimetarskim topom. Predviđeno je bilo pet nivoa zaštite: oklop, integrisani aktivni oklop, ekrani, sistem aktivne zaštite i sistem aerosolnih i dimnih zavesa, koje bi automatski ometale lasersko navođenje savremenog naoružanja za uništavanje tenka.
„Srce” super-tenka je trebalo da bude dizel motor jačine 1.500 konjskih snaga sa novom produženom šasijom i bio je težak 50 tona.
Novi automat za punjenje je trebalo da omogući veliku brzinu gađanja municijom kalibra 152 milimetara. Top takvog kalibra obezbeđivao je neverovatne mogućnosti gađanja za period 1990-tih godina.
Plan je bio da tenkom upravlja posada koju čine trojica vojnika: mehaničar i vozač, operater za navođenje i komandir tenka i da tenk vremenom postane tenk-dron. Međutim, to se nije desilo, jer je razvoj tenka bio prekinut početkom 2000-ih godina, kada se stiglo do faze maketa koje su testirane u Ukrajini i Rusiji.
Upravo je u to vreme Ministarstvo odbrane Rusije odlučilo da se usredsredi na svoje projekte „objekat 195” i „objekat 640”, koji na kraju nisu ušli u sastav naoružanja. Danas je u Rusiji ostao jedan centar na Uralu gde je 2010. godine počela proizvodnja tenka „Armata”, koja je deo naoružanja ruske vojske.
Da li će strani kupci platiti za ukrajinski tenk?
Većina onoga što nije realizovano 1990-ih godina na projektu tenka „Nota” je ugledalo svetlost dana u tenku „Armata”. To je kapsula za posadu, kupola, mitraljez na daljinsko upravljanje, snažni dizel motor sa više vrsta goriva i, u budućnosti, mogućnost da postane tenk-dron.
Za sada je „Armata” naoružana 125-to milimetarskim, a ne 152-o milimetarskim topom, očigledno je da nema potrebe da dobije bolje naoružanje jer ne postoje ciljevi i zadaci za ovakvog „monstruma”. Cilj je da „Armata” u budućnosti postane tenk-dron. Ukrajinska „Nota”, iako je za to vreme bila unikatan projekat, nije bila realizovana. Plan je bio da se maketa u Kijevu prikaže 2017. godine na Dan nezavisnosti, ali je to u poslednjem trenutku otkazano uz obrazloženje da se radi o tajnom projektu.
Kako piše „Difens ekspres”, uzorci ovog tenka su iz Harkova premešteni na čuvanje u Ministarstvo odbrane Ukrajine. Ukrajinsko Ministarstvo odbrane je saopštilo da su male šanse da se ponovo radi na projektu „Nota”, jer je potrebno mnogo novca i vremena, što ne znači da se u razvoju ne mogu koristiti iskustva za nove projekte oklopnih vozila.
Moguće je da će se u budućnosti pronaći finansije, na primer, od nekog velikog stranog kupca. Međutim, najrealističniji je scenario koji je opisan u listu „Difens ekspres” da će „Nota” još dugo biti neka vrsta Svetog grala za ukrajinske konstruktore tenkova.
Pročitajte još: