Pojedine članice EU pokušavaju da, mimo svih principa i standarda, koriste mehanizme Unije za ucenjivanje balkanskih zemalja na njihovom evropskom putu, a primeri za to su Severna Makedonija i Srbija. Pošto od politike proširenja za sada nema ništa, ona se koristi u svrhu ostvarivanja geopolitičkih interesa Zapada.
Bitka na Balkanu ne služi proširenju
Tako Bugarska konstantno spotiče Severnu Makedoniju na njenom evropskom putu da je žrtva koju je Skoplje moralo da plati u vidu odricanja od dela nacionalnog identiteta (jer kako bismo drugačije mogli da nazovemo pristanak na promenu imena države) postala gotovo besmislena. Takođe, međubalkanske trzavice koriste se kao aduti u dokazivanju da države ovog regiona nisu, kako je to nedavno holandski premijer Maks Rute rekao za Mađarsku, dorasle za članstvo u EU.
Sve to bi možda bilo i u redu, jer nesuglasice među državama su normalne i ne postoji istorijski period kada ih nije bilo, da ne postoji osećaj da su one nametnute – da neko tim sukobima upravlja sa daljine, kao u lutkarskom pozorištu; da je to način da se balkanske države drže dalje od članstva u EU, u koje se istovremeno svi, od Brisela, preko Pariza i Berlina, do Rima i Beča (pa čak i Vašingtona i Londona) kunu.
Poslednji u nizu uslova, doduše onih nezvaničnih (ali gde je granica između zvaničnih i nezvaničnih uslova za prijem u EU?) jeste uslov hrvatskog predsednika Zorana Milanovića da Srbija treba da se opredeli za koga je, za Rusiju ili EU.
Polazna osnova za svaku analizu, prema rečima bivšeg jugoslovenskog diplomate Zorana Milivojevića je da je politika proširenja EU trenutno u drugom planu, a da sve što se događa vezano za proces pridruživanja ima dve dimenzije. Jedna je geopolitička, zato što je trenutni zapadni interes da se naš region ugradi u zapadnu sferu geopolitičkog i geostrateškog uticaja. Druga dimenzija podrazumeva, kako Milivojević kaže, interesnu povezanost Unije za pojedine države.
„Tu nam je svakako u prvom planu primer Severne Makedonije i Bugarske, ali, u poslednje vreme i primer Srbije i Hrvatske. Dakle, potpuno je jasno da neke članice EU, mimo svih principa i standarda pokušavaju da koriste mehanizme i elemente za uslovljavanje i za ucenjivanje potencijalnih kandidata i država kandidata“, objašnjava Milivojević.
Zapadni centri moći rade mimo interesa balkanskih država
Problem je u tome što u svemu postoji podrška zapadnih centara moći, dodaje naš sagovornik – ponašanje pojedinih zemalja članica, prema njegovom mišljenju, nije njihov autonomni izbor. One se ne bi tako ponašale da nemaju širu podršku sa zapada, a ta je podrška u funkciji pritisaka – u slučaju Srbije, direktnih, zbog geopolitičkih i geostrateških interesa.
„To što predsednik Milanović pominje Rusiju, to je interes i NATO. Prema tome, on to ne pominje kao specifičan interes Hrvatske, on samo daje do znanja da će Hrvatska ucenjivati i koristiti mehanizme, ali ono što proizilazi iz tih stavova, to je da se radi o geopolitičkom interesu na širem planu, koji je proizvod i nedavnih sastanaka i dogovora za vreme prve posete Bajdena Evropi“, naglašava Milivojević.
Za geopolitičke interese nije vezano samo pitanje Rusije, već i pitanje genocida iz čega se vidi da prioriteti nisu u proširenju Unije, već u nečem drugom, ističe on.
Svi potezi koji se povlače i sve teme koje su na dnevnom redu pre svega su zasnovani na geopolitičkim interesima, a ne na interesima proširenja EU i interesima balkanskih zemalja da, u nekom trenutku postanu članice Unije, zaključuje Milivojević.
Pročitajte još: