Miroslav Stojanović, filmski kritičar, publicista i direktor izdavaštva Filmskog centra Srbije kaže da je „U poteri za svetlom“ izvanredna knjiga, jedna od boljih autobiografija koju su potpisali američki filmski velikani. Reč je o jednoj od retkih knjiga koja pokazuje kako surovo funkcioniše holivudski sistem.
„Oliver Stoun govori potpuno i odgovorno iz insajderske perspektive o surovosti i beskrupuloznosti tog sistema i o jako teškim naporima da se izbori mesto pod suncem koje bi mu obezbedilo, pre svega, autentičnost i integritet“, kaže Stojanović za „Orbitu kulture“.
Potpuno ogoljavanje – od konzervativca do protivnika intervencija
Oliver Stoun u autobiografiji pokazuje se kao neko ko do te mere ogoljava sebe da je to neverovatno i ne libi se da prizna da je zbog narkotika bio jedno vreme u zatvoru, da je u Vijetnamskom ratu kao američki vojnik nekog ubio i da demaskira ideološke i političke zablude svoje mladosti.
„Stounov put do progresivističkog osvešćenja počinje negde od političke krize i serije američkih intervencija u Srednjoj Americi, pre svega, Salvadoru i Nikaragvi. Pre toga on je bio čovek veoma konzervativnog političkog mišljenja“, dodaje naš sagovornik.
„U poteri za svetlom“ je izvanredna knjiga i zbog načina na koji je struktuirana i napisana. Prekida se završnom ceremonijom dodele Oskara filmu „Vod“ i zato nije rekapitulacija celokupne Stounove karijere, a podnaslov na to ukazuje – „Kako sam napisao, režirao i preživeo 'Vod', 'Ponoćni ekspres', 'Lice s ožiljkom' i filmske igre u Holivudu“.
Osim toga, „U poteri za svetlom“ pruža neverovatnu priliku čitaocima da se sretnu sa mnoštvom filmskih ikona na rediteljskom, producentskom, scenarističkom i glumačkom nivou koje su sve zastupljene i svojim licem i svojim naličjem, smatra Stojanović.
„Vod“: Radikalni kritičar američkog genocida u Vijetnamu
Veliki uspeh Olivera Stouna kao verovatno najvećeg holivudskog disidenta, Stojanović objašnjava činjenicom da je svaki sistem takav da uvek dopušta određeno odstupanje. Međutim, ono što je fascinantno u slučaju Olivera Stouna je to što je on bio „glas autentičnosti“.
„Radikalno kritikuje vijetnamski rat kog on naziva genocidnim ponašanjem u delu knjige u kom se govori o po zlu čuvenom masakru u mestu Mai Lai 16. marta 1968. godine. Da bi došao do te distance i neviđenog oblika kriticizma koji je potpuno revolucionaran za Holivud, Stoun je to preživeo, doživeo i živeo“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
„Salvador“: Licem u lice sa „odredima smrti“
Stounov glas nije bio glas salonskog intelektualca koji je stvarao mitove iz svoje udobne njujorške perspektive, već čoveka koji je bio uronjen u glib, blato, mulj i koji je gubio prijatelje među vojnicima o čemu govori, i koji je na licu mesta video užase američkih intervencija
„Oliver Stoun je zaista gledao sve užase intervencionizma i o njima govorio iz prve ruke, jer se sreo sa učesnicima ovih beskrupuloznih političkih akcija, od podrške 'kontrašima' u Nikaragvi ili svirepim 'odredima smrti' u Salvadoru“, kaže Stojanović.
Ključni aspekt ove knjige je pitanje promene perspektive čoveka koji je video užase američke intervecionističke politike i svog vlastitog delovanja i on to ne krije. Oliver Stoun se na stranicama ove knjige dramatično menja, što je jedna od njenih vrlina, smatra Stojanović.
Evolucija gubitka – od vijetnamskog heroja do „prijatelja“ Kastra i Putina
Dokumentarci o Kastru, Putinu i Evu Moralesu koje je Stoun snimio, prema Stojanoviću su deo njegovog radikalnog preokreta u odnosu na politiku SAD, a taj radikalni preokret posledica je njegove evolucije, koja je bila „evolucija gubitka“.
U osnovi Stounovog stvaralaštva je sumnja i zato on govori o korodiranju sistema, iščezavanju svih vrednosti, diskutabilnosti svih proklamovanih ciljeva SAD i na mnogo mesta u knjizi veoma je kritički nastrojen prema vlastitoj domovini.
„Iz perspektive nekoga ko je video užase američkih intervencija, izrastao je u fantastičnog američkog buntovnika koji se zamera establišmentu upravo negovanjem i profilisanjem svojih tema koje se fokusiraju na državnike neomiljene američkom sistemu“, kaže Stojanović i dodaje da nije slučajno što su junaci njegovih dokumentaraca Putin, Kastro i Morales.
Kad je reč o četvorosatnom filmu „Putin“, naš sagovornik ocenjuje da je reč o neverovatnom dokumentarcu našeg vremena koji po svojim estetičkim aspektima i upotrebi jezika filma, ima karakter „autentičnog remek dela igranog filma“.
A u njegovim dokumentarcima o „američkim neprijateljima broj 1“, Stoun ne pokušava da ih sagleda izolacionistički, već kao komplementarni deo modernog sveta u kome su oni fakticitet a nikako neka „apstraktna mitska bića ili odrednice s kojim se treba obračunati“, zaključio je Stojanović.
Pročitajte još: