Kako za Sputnjik kaže spoljnopolitički analitičar Obrad Kesić, odlazak Eliota Engela oslabio je uticaj Albanaca u Vašingtonu.
Imaju li Albanci uporište u lobističkim krugovima SAD
„Kao član Kongresa on je Albancima značio mnogo više od lobista koji se plaćaju, odnosno oni su, kao zajednica, od njega imali više koristi nego od firmi koje angažuju za lobiranje. Engel je, naime, bio specifičan jer je bio predsedavajući Komiteta za spoljnu politiku pa je, s obzirom na kontrolu Donjeg doma od strane demokrata, mogao da nametne saslušavanja kad god je želeo da pritisne administraciju ili pokušao da izlobira neku promenu u njenoj politici. Sa te pozicije on je kontrolisao ko svedoči i zbog toga smo uvek imali jednostrana svedočenja koja su išla u korist albanske strane, odnosno nameštao je da se ne čuje druga strana priče“, navodi Kesić.
Ali, podseća naš sagovornik, albanski uticaj je bio oslabljen i za vreme Trampove administracije.
„Oni nikako nisu mogli da shvate zašto je ta administracija, iz njihove vizure, više „vukla“ za srpsku stranu. To da su Srbi imali više prostora i razumevanja od strane Trampove administracije bila je novina ne samo za njih, već i za Sarajevo i Zagreb, pa su tako usledila i prevelika očekivanja od nove administracije imajući u vidu da je Bajden, dok je bio u Senatu, bio vrlo aktivan po pitanju zaštite interesa Albanaca i Bošnjaka. Međutim, ta očekivanja se nisu ostvarila“, kaže Kesić.
Albancima, kako dodaje, nije najjasnije zašto ih nova administracija ne podržava kao u vreme Obame, kada je Bajden bio potpredsednik, a zbunjuje ih i to što se pritisak više usmerava ka Prištini nego prema Beogradu.
„Nova izvršna uredba o mogućim sankcijama od strane američke administracije bila je, pre nekoliko sedmica, korišćena za pritisak na Kurtija da se vrati u pregovore Beograda i Prištine. Njemu su, dakle, već pretili i to na jedan vrlo ozbiljan način da će se, ako ne pokrene pregovore, vrlo brzo suočiti sa ozbiljnim posledicama. To znači da bi on bio među prvima koji bi bio stavljen na taj novi spisak za Balkan. U tom smislu je očekivanje mnogo veće podrške od strane Vašingtona nego što su dobili kod Albanaca unelo konfuziju, pa sada pokušavaju da se pozicioniraju“, kaže Kesić.
Tri nivoa lobiranja
Prema njegovim rečima, postoje tri nivoa lobiranja.
„Prvi je plaćeno lobiranje i tu ima četiri ili pet firmi koje trenutno rade ili za Prištinu ili za Tiranu. Drugi nivo je kokus u Kongresu, jer Albanci, baš kao i mi, imaju svoj kokus u tom telu. Takođe, u nekim opštinama živi i ima pravo glasa veliki broj Albanaca, poput Njujorka, mesta gde je baš Eliot Engel bio izabran, pa i dalje ima članova Kongresa koji prate njihova pitanja i koji, da kažemo, „vuku“ za njih kada je bilo šta u pitanju. Treći nivo lobiranja su nevladine institucije, takozvani tink-tenkovi, i univerziteti“, kaže Kesić.
U ovom poslednjem nivou lobiranja je, podseća Kesić, stručnjak za međunarodnu politiku i profesor na američkom Džons Hopkins univerzitetu, Danijel Server.
„Bivši funkcioneri američkih administracija, pogotovo oni poput Servera koji je i sam penzionisani diplomata, često kada odu u penziju odlaze u te institucije i čine to jezgro koje još živi u godinama s kraja prošlog veka, kada su imali svoju percepciju o „dobrim i lošim momcima“ u kojoj su Srbi, zbog devedesetih, po definiciji uvek loši momci. Ti ljudi su oduvek imali ambicije da završe ono što su počeli, a to je da Srbija padne na kolena, da mora da prihvati da je kriva za za svaki rat i sve što se desilo i da zbog toga „zaslužuje“ da se stavi pod neki nadzor međunarodne zajednice“, napominje sagovornik Sputnjika.
U tom smislu je, ukazuje on, i danas za ljude poput Servera to motivacija da nastave da lobiraju, ne samo za Albance, nego maltene za svaku stranu koja je u nekom sukobu ili nesporazumu sa Srbijom i Srbima, te instinktivno uvek bivaju na usluzi toj drugoj strani.
Novi ljudi bez sentimenta prema Balkanu
Međutim, kako dodaje, iako među onima koji bi se založili za albanske interese ima nekoliko poznatih imena, poput generala Petreusa ili nekih ljudi koji su bili u okruženju Madlen Olbrajt, i kod njih je u velikoj meri opalo interesovanje za ovaj region.
„Oni jednostavno više nisu aktivni kao što su bili pre samo pet ili šest godina, a kako prolazi vreme tako odlaze i poslednji ljudi, poput Metjua Palmera koji će vrlo brzo postati ambasador. Tako da, kada je reč o aktuelnoj administraciji, zapravo nema nikoga od većeg uticaja ko pokazuje interesovanje da bi se založio za interese Prištine ili Tirane. Jednostavno, ta generacija diplomata koji su stekli neki napredak u karijeri zbog Balkana, jer su bili uključeni tokom raspada SFRJ i ratova na prostoru Hrvatske i BiH, a kasnije na Kosovu i Metohiji, je već otišla. Ti ljudi su otišli u penziju ili su izašli iz državnih institucija, a novi koji dolaze nemaju taj emotivni spoj sa regionom i prošlošću, odnosno nemaju osećaj „nedovršenog posla“. Za njih je to pitanje prepoznatljivo u smislu da postoji i u drugim regionima i oni na taj zamrznuti sukob gledaju kao što gledaju na Kipar, na situaciju u Španiji ili bilo gde drugo gde postoje neki separatisti koji žele svoju državu“, ukazuje Kesić.
Ti novi ljudi, zaključuje Obrad Kesić, neće imati emocije koje su imali njihovi prethodnici, koji su najveće iskustvo u svojim karijerama stekli za vreme raspada SFRJ.