Ishodom tog sastanka Amerika nije bila zadovoljna. I to je i morala da pokaže.
Kraljica majka
Samit Grupe 7 najbogatijih zemalja onog dela sveta čija se centrala nalazi u Vašingtonu, prvi posle uzbudljivog mandata Donalda Trampa, održan u Velikoj Britaniji, bio je najavljivan kao prilika za popravljanje narušenih transatlantskih odnosa. Doduše, došao je u izuzetno neugodnom trenutku nakon novih otkrića o američkom prisluškivanju svojih evropskih saveznika uz pomoć njihovih evropskih partnera iz Danske, no, kako je objasnio portal „Politiko“, „špijuniranje saveznika je normalno. I pametno.“
A svet su obišle fotografije i snimci naglašeno, možda i prenaglašeno, srdačnih lidera G7. Predsednik SAD Džozef Bajden intimno je ćaskao s britanskim premijerom Borisom Džonsonom i prisno se grlio sa svojim kolegom iz Francuske Emanuelom Makronom. Premijer Kanade Džastin Trudo sve je to pratio sa širokim osmehom... Svi zajedno bili su i na roštilju kao prava velika i srećna porodica. Prva dama Amerike Džil Bajden nosila je blejzer s natpisom „ljubav“ na leđima, a njena domaćica, kraljica Elizabeta, mačem je sekla tortu za učesnike ove svetkovine zapadne demokratije. Bajden je posle rekao da ga je podsetila na njegovu majku...
A „Vašington post“ ushićeno obaveštava svoje čitaoce: „Amerika se vratila. I popularna je.“
Izostanak dogovora
A opet, uz podsećanje da je u proteklih nekoliko decenija udeo G7 u svetskom BDP-u pao sa 80 na ispod 40 odsto, okupljanje u Kornvolu „Fajnenšel tajms“ je najavljivao kao „poslednju šansu Zapada da preuzme liderstvo“. Nešto zlokobnije, u kineskom internet prostoru viralna je postala karikatura pod naslovom „Poslednji G7“, prepoznatljiva kompozicija poslednje večere na kojoj centralno mesto zauzima američki orao koji štampa dolare od toalet papira, uz natpis „ovako možemo i dalje da vladamo svetom“...
Na kraju, samit je završen dugačkim saopštenjem od preko 14 hiljada reči o klimatskim promenama, borbi protiv pandemije kovida 19, o otvorenim društvima i njihovim vrednostima... Sumirao ih je, na naslovnoj strani „Gardijana“, Maks Losom iz organizacije „Oksfam“, koja proučava fenomen nejednakosti u svetu: „Nikada u istoriji G7 nije bilo veće razlike između njihovih postupaka i potreba sveta. Nema potrebe da čekamo sud istorije da bismo ovaj samit ocenili kao kolosalni promašaj koga svi možemo da vidimo.“
Ali još više razloga za nezadovoljstvo imala je Amerika, jer na onom strogo čuvanom sastanku ona nije uspela da natera ostale članice G7 da joj se pridruže u formiranju fronta protiv Kine, a upravo to joj je i bila osnovna namera. Bajden je, navodi „Gardijan“, „naročito insistirao ne samo na osudi prisilnog rada u Sinkjangu u završnoj deklaraciji, već i na dogovoru Zapada o kolektivnoj akciji“. Umesto toga, međutim, dogovoren je samo „nastavak konsultacija o kolektivnim pristupima“ Kini, a ona je protokolarno pozvana da „poštuje ljudska prava i osnovne slobode“. Nedopustivo blago za standarde Vašingtona, ispostaviće se, budući da je odatle potom, separatno, saopšteno kako su „SAD i naši G7 partneri duboko zabrinuti zbog upotrebe prisilnog rada (...) u Sinkjangu“. O zajedničkom delovanju ni govora.
Sve u svemu, zaključiće portal „Blumberg“, „Amerika se nije baš vratila, a Evropa nije baš ujedinjena... Nema magičnog povratka na stare ’norme‘ i okončani su dani u kojima su SAD dominirale procesom donošenja odluka, dok su ostali to ljubazno prihvatali. Umesto toga, naglasak je na ravnopravnijem učešću ostalih država u donošenju ključnih odluka.“
Medijski cirkus
Delom i zbog toga, iako mu je bio centralna tema, Peking nije naročito impresioniran ovim samitom G7. „Odavno su prošli oni dani u kojima je mala grupa zemalja diktirala globalne odluke“, saopšteno je iz kineske ambasade u Londonu.
Kakav je zapravo rezultat samita G7? Da li je Zapad propustio svoju „poslednju šansu“ za očuvanje globalnog liderstva? I kakav razvoj transatlantske veze najavljuje nastojanje evropskih saveznika da budu ravnopravan partner u svom odnosu s Amerikom?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili novinar iz Londona Siniša Ljepojević i saradnik Instituta za političke studije Dušan Gujaničić.
„Na sastanku G7 raspoloženje nije bilo onako svečano i srdačno kao što je agresivno predstavljeno javnosti; čak je i Boris Džonson u jednom trenutku prokomentarisao da se sve pretvara u medijski cirkus“, napominje Siniša Ljepojević. „Ali ta je predstava zapravo bila neophodna da bi se prikrila politička praznina samoproklamovane Grupe 7 koja više nema autoritet. Ta grupa je pre 40 godina možda i imala smisla, ali danas su u njoj okupljene najzaduženije zemlje sveta. Da i ne govorimo o tobožnjim demokratskim vrednostima koje one zastupaju, a na sastanku je bio i premijer Italije Mario Dragi, za koga niko nije glasao.“
„Sam samit nije doneo ništa konkretno. Odluke se ionako donose na drugom mestu“, kaže Dušan Gujaničić i objašnjava šta je bila namera njegovih organizatora: „U cilju pokušaja zbijanja sopstvenih redova, ideja je bila da se svetu pokaže da je era Donalda Trampa okončana i da je došao kraj tog incidenta koji je, kako oni smatraju, naneo štetu imidžu Amerike i njenom odnosu sa saveznicima. A sada se gazda vratio i svi su zbog toga srećni. Ili je barem propaganda zapadnih medija u to pokušala da nas uveri.“
Upravo je takva tvrdnja „Vašington posta“: „Za razliku od svog prethodnika, koji je bio predmet podsmeha, predsednik Bajden dao je Amerikancima povod da budu ponosni... Naši saveznici vole Bajdena.“
„Propaganda je dosegla tolike nivoe besmislenosti da u to više niko i ne veruje“, komentariše Siniša Ljepojević.
Ključno pitanje
Dodatni pak razlog da ne veruje predstavi o idiličnim savezničkim odnosima javnost je dobila kada su do nje isplivali i detalji neslaganja oko ključnog pitanja, a to je odnos prema Kini.
Portal „Blumberg“ navodi: „U pitanju su ogromni ekonomski ulozi za Evropljane, koji su sve više uklješteni između dveju supersila, s kineskom ekonomijom koja će zbog kovida prevazići svog američkog rivala ranije nego što je očekivano. I to objašnjava oprez oko prejakog forsiranja antikineskih poruka... Makron je bio jedan od lidera koji su tražili srednju varijantu... On je rekao da Francuska želi da pronađe načine da sarađuje s Kinom, te da G7 ne treba da postane antikineski klub, sve iako je Peking nazvao ’ekonomskim rivalom‘.“
„Još prošlog meseca na pripremnom sastanku G7, održanom na ministarskom nivou, postalo je jasno da ne postoji saglasnost oko antikineskih mera koje zahteva Amerika. Nemačka i Velika Britanija su, zapravo, bile najtvrđe u svom protivljenju“, tvrdi Siniša Ljepojević, čije reči posredno potvrđuje „Gardijan“, koji je otkrio da je britanski Departman za međunarodnu trgovinu odbio preporuke o zaoštravanju odnosa s Kinom zbog navodnog prisilnog rada u Sinkjangu, citirajući funkcionera ovog vladinog tela Grejema Stjuarta da „Kina pruža više mogućnosti za ekonomiju Ujedinjenog Kraljevstva nego bilo koje drugo tržište“.
„Neslaganja među saveznicima bilo je i ranije, ali je američka volja prihvatana s gunđanjem jer je izostajala hrabrost da se podigne glas protivljenja“, primećuje Dušan Gujaničić. „Sada je, međutim, kod evropskih lidera prevladala svest o tome da je Americi u interesu da ih uvuče što dublje u sukob s Kinom i sa Rusijom, koji ne može da im donese ništa dobro. A opet, kako im je i dalje jako teško da se odupru američkim zahtevima, tražena su nekakva srednja rešenja. Kako će se dinamika ovih odnosa razvijati, videćemo kad prođe ovaj prividni ’medeni mesec‘ među njima.“
Alternativa ili podvala
A jedan od mehanizama za nametanje američke volje mogla bi da bude zapadna alternativa kineskom megaprojektu „Pojas i put“, koja je najavljena na samitu G7 u Kornvolu, „Bild bek beter vorld“ — „transparentno infrastrukturno partnerstvo koga predvode glavne demokratije“.
Međutim, kako navodi „Gardijan“, s projektom je povezano „malo novog novca i izgleda da je reč samo o rebrendiranju mreže postojećih američkih i EU šema“, a „Fajnenšel tajms“ dodaje i da lideri „nisu uspeli da se dogovore o detaljima oko finansiranja niti oko pitanja šta bi sve ovaj projekat trebalo da podrazumeva“.
„Amerika u taj svoj projekat želi da uključi onaj deo sveta koji još nije izgubila, a to je Evropa“, objašnjava Siniša Ljepojević. „Iako nikome nije jasno šta konkretno kroz ovu inicijativu može da bude izgrađeno, njenim institucionalizovanjem Amerikanci žele Evropskoj uniji da nametnu svoje standarde u poslovanju i da kroz to uvode sankcije i kažnjavaju one evropske firme koje bi učestvovale u kineskom 'Pojasu i putu'. Dakle, reč je o još jednoj podvali koju su Amerikanci pripremili svojim saveznicima.“
Imajući, možda, upravo ovaj scenario u vidu, urednički komentar u kineskom „Global tajmsu“ primećuje da se „interesi Amerike i njenih saveznika po pitanju Kine veoma razlikuju. SAD imaju strateški plan da očuvaju svoju hegemoniju i žele da zajedno sa Zapadom obore Kinu. Evropske države imaju ideološke razlike s Kinom, ali njihovi ekonomski odnosi nisu samo konkurentski, već postoje i strateške potrebe za saradnjom. Strateške razlike između SAD i Evrope u vezi s Kinom su nepremostive... Kina ne treba da ima iluzija oko SAD, ali mora da napravi razliku u odnosu na ostale. Bez obzira na ’ujedinjeni antikineski front‘ koga SAD žele da prikažu na površini, svima treba da je jasno da je takav ’ujedinjeni front‘ slabiji nego što izgleda.“
„Zaista se postavlja pitanje u kolikoj je meri Zapad i dalje homogena kategorija u geopolitičkom smislu. Kina će svakako znati da, u svom interesu, iskoristi pukotine u tom bloku koje postoje u odnosu na nju. Ali i da prepozna ko se kako odnosio prema njoj...“, zaključuje Dušan Gujaničić.